Бели мантил против беле куге

Испоставило се да та патронажна сестра, којој је дужност, мишљах, само да посећује мог тек рођеног сестрића и надгледа његов разој (а самовољно је на се преузела и додатне обавезе, видећете које), и није тако смушена како се чини. Једва да је бебу и окупала људски, умотава је у пешкир, а гледа у мене: а  кад ће тетка... (мрзим те три тачкице) јел' сме да се пита? (Врло је интересантна та учтивост радозналаца, услед које питају да ли смеју да гурају нос у туђа посла тек пошто то већ учине.) Сме, осмехнух се ја лењо и усиљено, такође учтиво (проклети моји родитељи што су ме тако васпитали, место да је распалим песницом у нос), али немам одговор (па и да имам и да је потврдан, за бебу је то недовољно, морам да имам потенцијалог оца, узорак сперме, волшебно зачеће, шта год). Питају ли те често, додаје још. Не, хвала богу (ретко допуштам онима што ми нису ни род ни помози бог да ми приђу близу). Излетело јој, помислих, добро, занемарићемо. Али маже она бебу кремом, механички и рутински, а једнако о мени мисли: још тетку да наговоримо (као да би она од тог имала какве вајде; нит би се сладила нит би ишта на "пројекту" радила). А ја сам досад мислила да лепа реч само гвоздена врата отвара, не и материцу, кад, изгледа да и ноге шири (моје би, вала, изискивале мноого јача средства).
Мислила сам да је посао патронажне сестре само да обилази бебе, нисам се много изненадила кад сам открила да посећује и пензионере, али се и сад чудом чудим што по кућама врбује неудате тетке, покушавајући да их нагна да рађају (можда добија повишицу за предану борбу против беле куге). Изгледа да су јој овлашћења много шира него што сам претпостављала, а цени да има и велику моћ убеђивања. Које си годиште, наставља да утврђује колика је вероватноћа да се њено залагање оконча мојим размножавањем. Па још можеш (да ми не рече, умрла бих, као нероткиња, у незнању).

Ја ћутим, не упуштам се у расправу (нећу са странцима да говорим о својим репродуктивним органима, биолошком сату, о својој слободној вољи...), а она тумба оно дете, а у мене зури. Навалила ко мутав на телефон: треба и ти да родиш дете (не одустаје). Што мораш да се удаш (не знам откуд мисли да не желим или да не могу), шта те брига шта кажу (као да је мене икад интересовало, а још мање спутавало, мишљење чаршије)...
Сваког дана место да гледа своја посла, тј. купа и повија бебу, она гледа да мене принуди да се побринем за потомство (шта она има од тога бога питај). Највише ме запрепастило сазнање да ми ради и иза леђа. Док сам ја хранила бебу у соби, она у дневној покуша да нахушка моју мајку (а ја ни слутила нисам да се неко мојом судбом бави). Треба да роди дете, говорите јој и ви чешће (ко да мене неко може да присили, намоли, обрлати, убеди.... уосталом, зар се тако деца праве?).

Мајка је пита за мишљење о сестрином здравственом проблему (рачуна, медицински је радник, зна више но лаик), а она свеједнако (занесена) о мојој празној материци мисли: а јел' има она неког... извините што питам (кад знаш да је потребно извињење боље да си се угризла за језик). Молим, збуни се моја мајка (испрва је није разумела, јер једна у клин, а друга у плочу; сем тога, и њој је непојмљива таква дрскост и упорност). Ако немам, она ће да ме с неким упозна (о вечно бих јој била захвална, јер ко би мене иначе хтео да... узме... за жену; ваљда се подразумева да бабадевојке немају никакве критеријуме и само чекају да им ма какав мушкарац падне шака).
Остало је још само да се обрати мом оцу (рачунајући на његов, непостојећи, ауторитет, а не знајући за његово, никад изговорено, гесло "живи и пусти друге да живе") и почне да обилази моје ближе и даље сроднике, које још није имала прилике да упозна или затекне, у нади да ће ико од њих на мене извршити пресудан утицај и навести ме да легнем на руду (тј. у нечији кревет, па на породиљски сто).