Како сам се затекла у престоници, и ја сам присусвовала сестрином ЦТГ прегледу.
Она лежи (прави ми зазубице - цео дан сам базала градом, па промрзла и исцрпљена - само што не заспим) ћутећи и повремено склопи очи (ништа чудно, ја задремам и док ми чупају обрве, а неретко и при депилацији, веровали или не), нешто (ваљда бебино срце) лупа ко лудо (баш ко да се гадно препало... а ко и не би од оваквог света), а зет и ја посматрамо.
Морамо нечим да се забавимо док чекамо, па зет, прелиставши неки часопис, узима бомбону. Дај и мени једну, рекох (вид'ла жаба да се коњи кују...), од лимуна (добро, после сам узела и од наранџе - преглед је потрајао, а уста залудна). Зет ми додаде ту једну, али док сам се бактала око папира, убаци ми још две-три у торбу (он мисли да је то добра фора; да ме обрука, леле, баш је смешно). Кад следећи пут покуша исто (какав смисао за хумор), брже сам реаговала и вешто избегла ту подметачину (измакавши торбу, која невероватно личи на џак и ономе што у њу падне тешко је ући у траг).
У тој ординацији увек су на дохват руке пуне чиније истих, воћних, оних тврдих, бомбона, од лимуна, поморанџе и јагоде, а можда и још понечег (у ствари с укусом тих воћкица). /Додуше, обично се њима Маша служи, као и што испија сокове, које неретко и сама тражи (ако забораве да јој понуде). Мора макар мало воде из оног апарата сама да наточи и да пије и кад није жедна./
И увек је у ординацији гужва: не може од жена, а богами ни од мушкараца, пратилаца, да се прође. Можда (паде ми на памет, кад сабрах два и два, тачније две и две... бомбоне (две у устима, две у торби)) тај чувени гинеколог има специфичну методу, надасве слатку, којом пацијенткиње мами: дођи чика да 'бону! А кад тамо, де прилези полеђушке и рашири ногице! Џаба ти било, да ти застане бомбона у грлу!
Она лежи (прави ми зазубице - цео дан сам базала градом, па промрзла и исцрпљена - само што не заспим) ћутећи и повремено склопи очи (ништа чудно, ја задремам и док ми чупају обрве, а неретко и при депилацији, веровали или не), нешто (ваљда бебино срце) лупа ко лудо (баш ко да се гадно препало... а ко и не би од оваквог света), а зет и ја посматрамо.
Морамо нечим да се забавимо док чекамо, па зет, прелиставши неки часопис, узима бомбону. Дај и мени једну, рекох (вид'ла жаба да се коњи кују...), од лимуна (добро, после сам узела и од наранџе - преглед је потрајао, а уста залудна). Зет ми додаде ту једну, али док сам се бактала око папира, убаци ми још две-три у торбу (он мисли да је то добра фора; да ме обрука, леле, баш је смешно). Кад следећи пут покуша исто (какав смисао за хумор), брже сам реаговала и вешто избегла ту подметачину (измакавши торбу, која невероватно личи на џак и ономе што у њу падне тешко је ући у траг).
У тој ординацији увек су на дохват руке пуне чиније истих, воћних, оних тврдих, бомбона, од лимуна, поморанџе и јагоде, а можда и још понечег (у ствари с укусом тих воћкица). /Додуше, обично се њима Маша служи, као и што испија сокове, које неретко и сама тражи (ако забораве да јој понуде). Мора макар мало воде из оног апарата сама да наточи и да пије и кад није жедна./
И увек је у ординацији гужва: не може од жена, а богами ни од мушкараца, пратилаца, да се прође. Можда (паде ми на памет, кад сабрах два и два, тачније две и две... бомбоне (две у устима, две у торби)) тај чувени гинеколог има специфичну методу, надасве слатку, којом пацијенткиње мами: дођи чика да 'бону! А кад тамо, де прилези полеђушке и рашири ногице! Џаба ти било, да ти застане бомбона у грлу!
Нема коментара:
Постави коментар