Кад ново биће дође на свет, сви виде само срећну бебицу која спокојно спава и насмејану поносну мајку над њом. А нико не види дојке што се отегну до земље, стврднуте као камен и вреле као вулканска лава. Нико не осећа повишену температуру породиље, не види сузе што јој капљу, не чује њено болно јечање.
Истина је да се већина жена (по својим сестрама судим) нађе у истим мукама (ценим да су им теже од самог порођаја), док то млеко за њихове потомке не потече како треба. Христових се мука напате док не почне да пршти на све стране и док бебе не ојачају и постану алавије.
Читава се породица укључи у саветовање и масирање (па не можемо да стојимо и гледамо равнодушно). Кад човека, тј. у овом случају жену, стисне бол, не мари много за стид и срам. Свачије су руке добродошле, ако се од њих очекује излечење. Међутим, кад се сестра недељу дана након порођаја поново обрела у породилишту, где су јој стручна лица помагала око успостављања лактације, увидела је да су је сви породични масери само мрцварили - снага кладе ваља, а млечни канали се лаким додиром прста разрађују.
Сем тога, неизбежна је и ручна пумпица за измазање груди. Једна справа врло смешна, једнако као и сам чин измазања породиље. Мислим, смешно је мени што са стране посматрам, тим женама није до смеха. Да не дође до појаве маститиса, жена мора бити заиста ревносна у тој актиности. Тако је зет једног дана оставио сестри чашу на којој пише Књаз Милош и заповедио јој да наточи млека до слова М (а зачудили бисте се колико времена и труда треба да се прелије КЊАЗ).
Маша такође гледа како се у чашу налива млеко што од брата остаје. Хоћеш ти да пробаш, задиркујемо је. А она се смешка и одмахује главом. Гади ми се, каже (направивши гримасу и стукнувши корак уназад), збуњено осмехнута. Што, и ја сам пробала од обе сестре (добро, признајем, гадим се и ја мало, али је радозналост победила), рекох Маши... Само не знам чије је с већим процентом масноће, обратих се сестри, решена да будем духовита.
Кад сестру беше опхрвала температура па је малаксала, нас троје смо поделили дужности: зет масира (тобоже зна како треба, добио је инструкције од другог зета, који, испоставило се, такође нема појма), ја "пумпам" ону ручну музилицу (да пукнеш од смеха како комична сцена), а од сестре је довољно што истура ту млекару и трпи.
Није ми први пут ни лако да гледам како се жене (поготово кад су ми сестре) муче, па ми паде на ум спасоносна идеја. Зашто за њих неко не осмисли електричне музилице (зашто краве да имају повлашћен положај и боље услове)? У једном моменту зет и ја смо запретили сестри да ћемо, не буде ли довољно упорна, позвати Огњена да интервенише с музилицом (ваљда би му краве на кратко уступиле).
То би био хит, вала би се жене из читавог света помамиле! Лепо то смислиш и патентираш (свакако би и добру зараду донело), па да те види бог, кажем зету. A севап би био! И мајке спокојне, и бебе сите и живци (свих чланова породице) на броју.
Истина је да се већина жена (по својим сестрама судим) нађе у истим мукама (ценим да су им теже од самог порођаја), док то млеко за њихове потомке не потече како треба. Христових се мука напате док не почне да пршти на све стране и док бебе не ојачају и постану алавије.
Читава се породица укључи у саветовање и масирање (па не можемо да стојимо и гледамо равнодушно). Кад човека, тј. у овом случају жену, стисне бол, не мари много за стид и срам. Свачије су руке добродошле, ако се од њих очекује излечење. Међутим, кад се сестра недељу дана након порођаја поново обрела у породилишту, где су јој стручна лица помагала око успостављања лактације, увидела је да су је сви породични масери само мрцварили - снага кладе ваља, а млечни канали се лаким додиром прста разрађују.
Сем тога, неизбежна је и ручна пумпица за измазање груди. Једна справа врло смешна, једнако као и сам чин измазања породиље. Мислим, смешно је мени што са стране посматрам, тим женама није до смеха. Да не дође до појаве маститиса, жена мора бити заиста ревносна у тој актиности. Тако је зет једног дана оставио сестри чашу на којој пише Књаз Милош и заповедио јој да наточи млека до слова М (а зачудили бисте се колико времена и труда треба да се прелије КЊАЗ).
Маша такође гледа како се у чашу налива млеко што од брата остаје. Хоћеш ти да пробаш, задиркујемо је. А она се смешка и одмахује главом. Гади ми се, каже (направивши гримасу и стукнувши корак уназад), збуњено осмехнута. Што, и ја сам пробала од обе сестре (добро, признајем, гадим се и ја мало, али је радозналост победила), рекох Маши... Само не знам чије је с већим процентом масноће, обратих се сестри, решена да будем духовита.
Кад сестру беше опхрвала температура па је малаксала, нас троје смо поделили дужности: зет масира (тобоже зна како треба, добио је инструкције од другог зета, који, испоставило се, такође нема појма), ја "пумпам" ону ручну музилицу (да пукнеш од смеха како комична сцена), а од сестре је довољно што истура ту млекару и трпи.
Није ми први пут ни лако да гледам како се жене (поготово кад су ми сестре) муче, па ми паде на ум спасоносна идеја. Зашто за њих неко не осмисли електричне музилице (зашто краве да имају повлашћен положај и боље услове)? У једном моменту зет и ја смо запретили сестри да ћемо, не буде ли довољно упорна, позвати Огњена да интервенише с музилицом (ваљда би му краве на кратко уступиле).
То би био хит, вала би се жене из читавог света помамиле! Лепо то смислиш и патентираш (свакако би и добру зараду донело), па да те види бог, кажем зету. A севап би био! И мајке спокојне, и бебе сите и живци (свих чланова породице) на броју.
Нема коментара:
Постави коментар