Рођење
бебе последњих година готово редовно, поред свих других трошкова, изискује и обнављање гардеробе новопечених очева (ако не и шире фамилије, јер они што цепају ко да псују - свима по списку или насумице). Ради свођења тих трошкова на најмању меру, очевима треба препоручити да, док не приме срдачне честитке (такве су само кад се цепа) од свих рођака, комшија и познаника, не мењају мајицу (ма колико оштећена била, макар о концу висила) или да је, као радну одећу, носе преко друге. (Несрећа је што има оних који не знају за доста, екстремиста спремних да овај, мени одбојан, обичај модификују, па кидишу и на друге одевне предмете - не марећи што ће (не)срећник у гаћама да остане.)
Невероватно какву сласт и задовољство тај вандалски чин некима причињава. /Исто као и пуцање (из пиштоља, пушке, шта се већ коме затекне у сламарици). Може човек да се роди с миром, ал' после мора да се припуца, да село зна, поготово кад се роди МУШКО (у дому мојих зетова, срећом, не постоји та полна дискриминација: прасетина се једнако ждере и алкохол лоче у оба случаја)./
Али очеви се сад (па и мој зет) за то озбиљно припремају. Навуку неку мајицу коју им неће бити тешко прежалити, да удовоље том чудном пориву махом мушке популације (иако сам виђала и жене које свој "занос" због рођења бебе исказују насрћући на јадног оца).
Мој зет је ових дана, по други пут поставши отац, навукао неки стари плави дукс, који већ беше начет, па му је прва честитка од те рупице кренула. На крају дана, залагањем више сродника, успешно му је тек откинут леви рукав. (Е, па он кад купује дуксерице, не жали пара - то квалитетно и јако.) А наредних дана, срећом, ваљда се више нису сећали те привилегије (иако је поцепана дуксерица била у приправности и при руци). Најгоре је кад очеви испод "мајица за цепање" (које често и немају такву намену, но срећни отац буде затечен) немају ништа друго. То стварно не желим да видим... никад више! Недавно сам на Фејсбуку набасала на неке ко зна чије слике, начињене приликом прославе рођења неког ко зна чијег детета. (Слажем се, није пристојно уходити ма ког, поготово непознате. Али нисам одолела, правдајући се пред собом да је људски грешити.) Оца не познајем, као ни остале госте, али препознајем примитивизам и знам који је дете направио јер на њему висе неке рите. Згадило ми се све то, ионако презирем тај обичај (и не радујем се на тај начин нити радост делим с масом - највећу срећу осећам ћутке и некако збуњена).
Молим оне који праве децу да, кад деца приспеју на овај свет, а пре но што гости нагрну на част, депилирају свој торзо. Иначе нека се на фотографишу или нека уз слике, ако их већ каче на Фејсбук, објаве и упозорење да (длакави) призори нису за слаба срца и осетљив желудац (непознатих радозналаца).
Невероватно какву сласт и задовољство тај вандалски чин некима причињава. /Исто као и пуцање (из пиштоља, пушке, шта се већ коме затекне у сламарици). Може човек да се роди с миром, ал' после мора да се припуца, да село зна, поготово кад се роди МУШКО (у дому мојих зетова, срећом, не постоји та полна дискриминација: прасетина се једнако ждере и алкохол лоче у оба случаја)./
Али очеви се сад (па и мој зет) за то озбиљно припремају. Навуку неку мајицу коју им неће бити тешко прежалити, да удовоље том чудном пориву махом мушке популације (иако сам виђала и жене које свој "занос" због рођења бебе исказују насрћући на јадног оца).
Мој зет је ових дана, по други пут поставши отац, навукао неки стари плави дукс, који већ беше начет, па му је прва честитка од те рупице кренула. На крају дана, залагањем више сродника, успешно му је тек откинут леви рукав. (Е, па он кад купује дуксерице, не жали пара - то квалитетно и јако.) А наредних дана, срећом, ваљда се више нису сећали те привилегије (иако је поцепана дуксерица била у приправности и при руци). Најгоре је кад очеви испод "мајица за цепање" (које често и немају такву намену, но срећни отац буде затечен) немају ништа друго. То стварно не желим да видим... никад више! Недавно сам на Фејсбуку набасала на неке ко зна чије слике, начињене приликом прославе рођења неког ко зна чијег детета. (Слажем се, није пристојно уходити ма ког, поготово непознате. Али нисам одолела, правдајући се пред собом да је људски грешити.) Оца не познајем, као ни остале госте, али препознајем примитивизам и знам који је дете направио јер на њему висе неке рите. Згадило ми се све то, ионако презирем тај обичај (и не радујем се на тај начин нити радост делим с масом - највећу срећу осећам ћутке и некако збуњена).
Молим оне који праве децу да, кад деца приспеју на овај свет, а пре но што гости нагрну на част, депилирају свој торзо. Иначе нека се на фотографишу или нека уз слике, ако их већ каче на Фејсбук, објаве и упозорење да (длакави) призори нису за слаба срца и осетљив желудац (непознатих радозналаца).
Нема коментара:
Постави коментар