У последње време продавци су постали крајње сумњичави и, услед тога, визуелно (у неку руку и физчки) агресивни. Иду
ти за петама и у стопу те прате и још те,
за сваки случај, гледају подозриво и
сасвим отворено и директно као да је
сваки потенцијални купац и лопов, док
се не докаже супротно.
Кад се Игњат родио, још док није напустио породилиште, Маша и ја смо (док нас је зет нас следио) скокнуле до Нушићевог пролаза (у једну продавницу одеће, тако сам мислила, за децу и играчака), да му купимо једног лава, што сад као пас чувар џеџи у кревецу подно његових ногу. Кад се већ нађосмо ту, желели смо да погледамо и одећу за бебице (никад се не зна, можда баш ту има нечег дивног зеленог).
Продавачица све шњува за мном и пресреће ме, не могу од ње да прођем (ја лево, она пред мене, ја десно, она пред мене). Аман, жено, умеш ли то да радиш мало дискретније? Ал' кад се већ око нас мота и иде нам на нерве, упитах је где се налази одећа за бебе. Молим, не чу ме она. Одећа за бебе, понових. Опет ме погледа ко да тражим аутобуску карту за Сланкамен: молим? Немогуће да ме опет није чула (већ ми мало неугодно). Биће да није разумела (од тога ми није ништа пријатније, ко да сам мутава, па ми треба преводилац, да би ме трговци разумели). А зар сам у зони сумрака? Одећа за бебе, за облачење, показах руком низ тело (већ сам скоро добила комплекс, зар толико неразговетно говорим, да жена не разабира шта?). Био је то мој последњи покушај. Ааа, гардероба, насмеја се, коначно схвативши она. А ја остах збуњена.
Зар је, и кад, одећа проглашена неподобном и замењена трајно гардеробом?
Кад се Игњат родио, још док није напустио породилиште, Маша и ја смо (док нас је зет нас следио) скокнуле до Нушићевог пролаза (у једну продавницу одеће, тако сам мислила, за децу и играчака), да му купимо једног лава, што сад као пас чувар џеџи у кревецу подно његових ногу. Кад се већ нађосмо ту, желели смо да погледамо и одећу за бебице (никад се не зна, можда баш ту има нечег дивног зеленог).
Продавачица све шњува за мном и пресреће ме, не могу од ње да прођем (ја лево, она пред мене, ја десно, она пред мене). Аман, жено, умеш ли то да радиш мало дискретније? Ал' кад се већ око нас мота и иде нам на нерве, упитах је где се налази одећа за бебе. Молим, не чу ме она. Одећа за бебе, понових. Опет ме погледа ко да тражим аутобуску карту за Сланкамен: молим? Немогуће да ме опет није чула (већ ми мало неугодно). Биће да није разумела (од тога ми није ништа пријатније, ко да сам мутава, па ми треба преводилац, да би ме трговци разумели). А зар сам у зони сумрака? Одећа за бебе, за облачење, показах руком низ тело (већ сам скоро добила комплекс, зар толико неразговетно говорим, да жена не разабира шта?). Био је то мој последњи покушај. Ааа, гардероба, насмеја се, коначно схвативши она. А ја остах збуњена.
Зар је, и кад, одећа проглашена неподобном и замењена трајно гардеробом?
Нема коментара:
Постави коментар