Не верујем да се то десило случајно. Таман кад сам опрала зубе (и ставила тачку на њихову целодневну активност) у кухињи се појавила шерпа из које је требало помазати фил од торте. Хоћеш да полижеш ову шерпу, довикну ми мајка (вајдица би било, да се лакше пере... а обично бих прихватила обе/ручке). НЕ, опрала сам зубе (категорички одбих, ма не би ме сад нико приволео, нема силе, не покушавајте), довикнух и ја њој. Дај тати, сигурно ће једва дочекати. Дај, прогунђа он (дограбивши шерпу, како сам и претпоставила), као да му неко пребацује тежак терет на леђа. Па морам ја кад нико неће (јадан човек и тешка судбина), ја сам ко крмача пребирача (поменуту госпођу не знам и не знам јој навике, али овај наш прасац уопште не бира, тако да му је поређење крајње неподесно)! Е тешког ли живота и гадног ли посла!
Нема коментара:
Постави коментар