Кад год се зима понаша као да је пролеће, ја мајци и оцу
попујем: обуците јакну! А они ни пет пара не дају, јакне не узимају, ни
џемпере чак, а неретко излазе кратких рукава. Никад да се науче памети! И овај пут се показало да такво њихово понашање има
несагледиве последице (по мене).
Мајка се разболела, цео дан главе, а ни шта друго, не диже. Отац не беше код куће, а и да је био, не зна да кува. А сутра Задушнице. Мислим, ја нисам празноверна и обично сам само неутрални посматрач (који с времена на време, посматрајући, нешто прогунђа у знак протеста). Мајка је она која, као и већина жена у мом крају, прави пикнике по гробовима. Но, пошто су моји стари тако васпитани и у загробни живот веровали (ко бајаги, знам да су се и сами колебали, али нико нема петљу да прекине традицију), не желим да поступим противно њиховим обичајима (те да им и на оном свету кидам живце). Зато засуках рукаве и латих се посла.
Пре свега заложих ватру сувом кором дрвета и гледах дивећи се како ватра намах запуцкета. Мајка ми се обрадовала (кад ме родила, не види се од пелена какво ће чудо из њих да израсте), помислих самоиронично, упали се из првог покушаја.
Како је мајка јуче већ била испекла коре за колач, стрина ми је помогла да начиним фил, па сам колач довршила. А онда је још триста обавеза пало на мене (тачније, сама сам их себи наметнула, јер ја кад се латим варјаче, не знам за доста). Да бих скувала чорбу од дулека, најпре сам морала да га ољуштим, а то је тешко и изискује невероватно снажне руке.
Уз стринине сугестије, подмесила сам и квасац за лепињице. И квасац се, гле чуда, дигО ко луд, да не поверујем. Први пут у животу месила сам неку врсту хлеба. И, да видите (не можете да пробате јер имам мало), умем. И ништа то није компликовано, не знам што се моја мајка увек буни кад предложим да меси хлеб. /Огадили су ми се сви они хлебови које купујемо. Недавно смо читали и да се у њих додају неки састојци из косе. Сестра ме упита: шта мислиш, одакле је коса? Откуд знам, сигурно није с ћелавих глава. Кинеска, одговори она, гадећи се. Ма иди, шта ме брига је ли кинеска, турска или шпанска, ко да има неке разлике./
Мајка се разболела, цео дан главе, а ни шта друго, не диже. Отац не беше код куће, а и да је био, не зна да кува. А сутра Задушнице. Мислим, ја нисам празноверна и обично сам само неутрални посматрач (који с времена на време, посматрајући, нешто прогунђа у знак протеста). Мајка је она која, као и већина жена у мом крају, прави пикнике по гробовима. Но, пошто су моји стари тако васпитани и у загробни живот веровали (ко бајаги, знам да су се и сами колебали, али нико нема петљу да прекине традицију), не желим да поступим противно њиховим обичајима (те да им и на оном свету кидам живце). Зато засуках рукаве и латих се посла.
Пре свега заложих ватру сувом кором дрвета и гледах дивећи се како ватра намах запуцкета. Мајка ми се обрадовала (кад ме родила, не види се од пелена какво ће чудо из њих да израсте), помислих самоиронично, упали се из првог покушаја.
Како је мајка јуче већ била испекла коре за колач, стрина ми је помогла да начиним фил, па сам колач довршила. А онда је још триста обавеза пало на мене (тачније, сама сам их себи наметнула, јер ја кад се латим варјаче, не знам за доста). Да бих скувала чорбу од дулека, најпре сам морала да га ољуштим, а то је тешко и изискује невероватно снажне руке.
Уз стринине сугестије, подмесила сам и квасац за лепињице. И квасац се, гле чуда, дигО ко луд, да не поверујем. Први пут у животу месила сам неку врсту хлеба. И, да видите (не можете да пробате јер имам мало), умем. И ништа то није компликовано, не знам што се моја мајка увек буни кад предложим да меси хлеб. /Огадили су ми се сви они хлебови које купујемо. Недавно смо читали и да се у њих додају неки састојци из косе. Сестра ме упита: шта мислиш, одакле је коса? Откуд знам, сигурно није с ћелавих глава. Кинеска, одговори она, гадећи се. Ма иди, шта ме брига је ли кинеска, турска или шпанска, ко да има неке разлике./
Кување можда и не би исцрпљивало толико да уз њега не иде и гомила прљавих судова у судопери, која невероватном брзином раастее, постаје све већа (упркос томе што их ја сваки час перем) и напослетку личи на Монт Еверест. Морадох да нађем нови
сунђер. У фиоци нема чега нема: кухињска даска, љубичаси цегер, розе
кеса, жута кеса, бела кеса, шраф, сијалице, Атлантида, црвена кеса, затварач за
флаше, поп с брадом - љубим руку (само вербално дакако), трулекс крпе... Ах, коначно: сунђер! Пошто њиме манух који пут по неколицини чинија, сиђох у подрум по брашно. (Успут нахраних чопор који чине један пас, две званично моје мачке и две што се по дворишту врзмају и прате мене у стопу, а нестају брзином светлости кад из куће изађу моји родитељи. Џаба покушавам да их убедим како мачке које однекуд бану доносе на праг срећу; нису ни они луди: кад би прихватили сваку "срећку", двориште би ми зачас постало азил за одметнуте или прогнане љубимце.)
Док се дулек динстао, ја сам месила те лепињице специфичног облика, од којих један симболизује женског, а други мушког умрлог претка. Мушке су у облику крста, а женске... хм... округле и на једном месту допола засечене ножем, ма... ако смем да вам кажем... као гениталије (немојте ми замерити, али сличност је толико верна - само клиторис што јој не извири - да би се могле симболично служити у гинеколошкој ординацији или секси шопу).
Нису ми се лепиње ни испекле лоше (двема што су у смедеревцу малчице прегореле док сам у соби зурила у Фејсбук изрендала сам прегорело дно, па су биле ко нове). Онда сам још скувала ону чорбу, па се бацила на прављење гибанчица, у мојој кући званих "ружице". Како је остало и кора и дулека, начиних очас и три прута пите (ух, сад ми дође да устанем и подсетим се како ми је укусна).
Ближило се време татиног повратка с посла (одавно је пао мрак), па, опет уз стринину помоћ (наишла је у правом тренутку) испоховах шницле. Додуше, једна тура коју ми је она пржила умало је загорела јер се стрина забленула у Силу (те турске серије неповољно утичу на квалитет наше хране). И кад сам је након тога шта год питала, стрина ме није примећивала. Како је седела наспрам телевизора, гледала је само пред себе, није више имала потребу да се осврће ни лево ни десно. И ништа није чула. Стрина, шта сад, ставим уље и млеко? Аха. Колико уља? Стрина не реагује. Добро, ионако не бих желела да ставим толико (улих у шерпу отприлике за једну кашичицу). Стрина, колико млека? Стрина нит говори нит ромори. Не даје знака да ме је уопште регистровала. Накренух шерпу с млеком, онако отприлике, посолих и промешах (тако сам морала сама да направим пире, како знам и умем). Е, како је - тако је, и ко воли нек изволи.
Након свега уопште више нисам била гладна (не верујем да је то због окрајака од колача које сам појела и остатка фила који сам из шерпе полизала). И коначно сам разумела домаћице које, кад сервирају оброк након дугог бављења око шпорета, а саме не седну за сто, изјаве: ја сам сита!
Уопште није лако бити домаћица. И бесмислено је цео дан потрошити на кување (мада, да имам децу, волела бих да једу домаће и квалитетно). Кад бих још била и мајка, кичма би ми пукла за три дана. Сркнух мало чорбе, мљацнух пире и меса, прогутах још који колачић (увек ми мало), па се у кревет стровалих. Е џаба ти било. Надам се да ми скоро неће пасти на памет слична глупост - да се играм домаћице, и то не било какве, но најбоље, потпуно предане, што не стане док с ногу не спадне.
Док се дулек динстао, ја сам месила те лепињице специфичног облика, од којих један симболизује женског, а други мушког умрлог претка. Мушке су у облику крста, а женске... хм... округле и на једном месту допола засечене ножем, ма... ако смем да вам кажем... као гениталије (немојте ми замерити, али сличност је толико верна - само клиторис што јој не извири - да би се могле симболично служити у гинеколошкој ординацији или секси шопу).
Нису ми се лепиње ни испекле лоше (двема што су у смедеревцу малчице прегореле док сам у соби зурила у Фејсбук изрендала сам прегорело дно, па су биле ко нове). Онда сам још скувала ону чорбу, па се бацила на прављење гибанчица, у мојој кући званих "ружице". Како је остало и кора и дулека, начиних очас и три прута пите (ух, сад ми дође да устанем и подсетим се како ми је укусна).
Ближило се време татиног повратка с посла (одавно је пао мрак), па, опет уз стринину помоћ (наишла је у правом тренутку) испоховах шницле. Додуше, једна тура коју ми је она пржила умало је загорела јер се стрина забленула у Силу (те турске серије неповољно утичу на квалитет наше хране). И кад сам је након тога шта год питала, стрина ме није примећивала. Како је седела наспрам телевизора, гледала је само пред себе, није више имала потребу да се осврће ни лево ни десно. И ништа није чула. Стрина, шта сад, ставим уље и млеко? Аха. Колико уља? Стрина не реагује. Добро, ионако не бих желела да ставим толико (улих у шерпу отприлике за једну кашичицу). Стрина, колико млека? Стрина нит говори нит ромори. Не даје знака да ме је уопште регистровала. Накренух шерпу с млеком, онако отприлике, посолих и промешах (тако сам морала сама да направим пире, како знам и умем). Е, како је - тако је, и ко воли нек изволи.
Након свега уопште више нисам била гладна (не верујем да је то због окрајака од колача које сам појела и остатка фила који сам из шерпе полизала). И коначно сам разумела домаћице које, кад сервирају оброк након дугог бављења око шпорета, а саме не седну за сто, изјаве: ја сам сита!
Уопште није лако бити домаћица. И бесмислено је цео дан потрошити на кување (мада, да имам децу, волела бих да једу домаће и квалитетно). Кад бих још била и мајка, кичма би ми пукла за три дана. Сркнух мало чорбе, мљацнух пире и меса, прогутах још који колачић (увек ми мало), па се у кревет стровалих. Е џаба ти било. Надам се да ми скоро неће пасти на памет слична глупост - да се играм домаћице, и то не било какве, но најбоље, потпуно предане, што не стане док с ногу не спадне.
Нема коментара:
Постави коментар