Стаадоо моојее

У дворишту ми се сваког дана сјати гомила мачака, што наших, што рођачких (сви трче на моја јасла ко муве на мед). Док мајка сваког дана храни (омалено) стадо (стадашце) оваца, моја обавеза је да оброке сервирам мачкама и псу (што се мајке тиче, сви би могли слободно да скапају, не би им замерила). Куд год ја кренем, оне искачу преда ме и подлећу ми под ноге, услед чега би неко могао остати богаљ (највероватније бих то била ја, кад се затетурам преко тих стеница; они, само ако би имали среће - вероватније је да не би ни зенули). Саплићем се о њих и псујем сваки пут кад једва извучем живу главу (рецимо избегавши пад низ степенице). Оне, претпостављам, како спазе само моје ноге (то ме подсећа на оне дебеле ножурде што се вазда врзмају цртаћем о Тому и Џерију, а да главу тој сподоби нико није спазио), док прелазе двориштем уздуж и попреко, потрче за мном ко ћораве (у ствари, да трче за мном, па и по јада, али оне трче преда ме). 
Вазда су им гладне очи, свеједнако очекују пилеће коске и скачу којекуда као нинџе. Незајажљиве су, једу као проваљене и никад им није доста. Оне алаво гутају, ја досипам грануле и певушим: стаадоо моојее, самоо ћеш остааатии, моојии су мее реешили удаати (што би се негативно одразило на њихову уравнотежену исхрану - мојој мајци мачке су задња рупа на свирали). Ма шаалим се (сирочићи, како су се сневеселили), таман посла, немајте бриге. Мислим, можда су и решили (још пре деценију-две), али - мрка капа (истина, таква ми уопште не пристаје, мораћу да је променим).

Ђубренце, оно најмање, жуто, маченце (које и пола године откако се родило изгледа као недоношче), најсимпатичније је (што је мало, то је и слатко), али и најдосадније. Ево баш док ово куцах, искористило је прилику да ми се увуче у собу (мајка је отварала врата, а оно утрчало, па ми се преко лаптопа попело до главе и преде ли преде). Кад седим и куцам, оно из залета прескаче пола метра од кревета до мојих ногу (све ми на фармерицама јуче поизвлачило петље), угнезди ми се на бутини и лати се кудеље (преде, преде).

Док обедујем, Ђубренце успе да ми ускочи у крило, па се испод моје руке (што ужурбано храни изгладнела уста) примиче столу. На столу пре неки дан бејаху две мрље од киселог млека и ја му допустих да их језиком уклони (што да се отура, кад може маче да се прехрани). Да је мајка којим случајем видела ту сцену, ако не би добила инфаркт, попуцали би јој конци на свежој рани. 
Мачке су ми верне као куче, у стопу ме прате. Кад ујутру устанем и отворим врата собе, истрче преда ме у ходнику (једва ишчекају да се пробудим). Кад уђем у купатило, оне прилегну пред вратима да сачекају (у случају да нису успеле да се за мном провуку унутра).
Стадо моојее, само ћеш остаатии, моојии су мее реешили удати (само их мало секирам, нема ништа од тога).