четвртак, 27. фебруар 2014.

Жваке, упаљач?

Пре но што се упутих ка станици, свратих до киоска да допуним Бусплус картицу. Неке жваке, упаљач, затече ме продавачица неочекиваним питањем. (Да ми треба, жено, тражила бих!) А ја нити жваћем жваке нити пушим. Упаљач узмем у руке једном годишње (а крај оца и мајке, тога ми не мањка), кад подлажем ватру, и тад се редовно опечем, јер ватра неће да плане - мајка ми се није обрадовала (која би?), а жваке не могу да видим већ бар деценију и по, откако су ми из зуба извукле неколико пломби. 
Више не питају: још нешто? Морају да наведу одређене производе, свакако је то неки нови трговачки трик.
Могла је исто тако да ми понуди кондоме, хемијску оловку... Није ми јасно што баш то нуди (мада знам да ју је неко принудио, а то се највише тражи; сад ме и на другим трафикама подстичу да жваћем жваке и пушим, иако цигарету никад нисам такла). Кад се пет минута касније опет вратих, да уплатим и допуну за мобилни, она ме, не дижући главе, механички, упита исто. Жваке, упаљач? /Хоће силом да ти продуже куповни списак и истерају паре из џепа. Али ја нисам ни сенилна (уосталом увек пишем шта ми треба) ни наивна, да ми неко ма шта намеће./ 
Аман жено, треба ми само оно што ти тражим!

Нема коментара:

Постави коментар