Naša šetnja svela se na bazanje po kineskoj radnji (i spratu i prizemlju) u dva navrata.

Prvi put Staša nije znala šta će: Stvarno ne znam, ne zezam se.

Dok sam joj predlagala plastičnu hranu (za kuhinjicu), ona se brecnu: Ti, ako si dete, kupi šta hoćeš. Ja ti kažem da želim nešto dole.

Kretoh odmah za njom, ali ona me uhvati za ruku i povuče ka stepencama: Bolje da te odmah vodim,dok ne vidiš još nešto interesantno!

Ako ste se pitali ko od nas dve voli da troši pare na (interesantne) gluposti, sad nemate dileme.