Postoje ljudi koji čim legnu na krevet da gledaju TV -- zaspe. I postoje ljudi koji legnu da gledaju TV i ne zaspe odmah, ali ubrzo. I jedni i drugi spavaju, manje-više, čvrstim snom... sve dok se neko treći (budan, a željan sna, za koji mu je nužna apsolutna tišina) ne primakne daljinskom. Postoje takvi ljudi, a slučaj je hteo da dve takve osobe borave sa mnom pod istim krovom. I da je sreća da samo borave nego i gledaju rijalitije (ne znam šta sam ja bogu zgrešila).
Neretko legnem u krevet, polumrtva, a ispostavi se da se narednih sat vremena prevrćem ko na iglama (doduše, kanda je narodna izreka u tom omanula: na iglama se čovek ne bi mrdao, manje bi bolelo). Napokon shvatim da moram da ustanem i bar utišam televizor. Uđem u kuhinju, besna, ali na prstima, lagano gazim da se problem ne probudi.
Gledam oca. Spava. Sklopljene mu oči, šta bi drugo radio? Ali kako priđem televizoru, on se prene. Gledaš ovo, pitam, učtivo (dok mi ne pukne film). Gledam (nego šta nego gledam), obrecne se on (kivan zbog toga što stalno, i danju i noću, gasim TV, koji on i njegova supruga ne bi gasili nikad), katkad i ne otvorivši oči. Ili drekne: šta mi gasiš to kad gledam (a ne gleda, nisam ja ni luda ni ćorava)! Nekad uđem, pogledam -- on spava ko klada. Primaknem se i na korak da budem sigurna da su mu oči sklopljene. I nekad oči takve ostanu, a nekad im se, bogami, pridignu kapci i podiđe me strava (ko da sam statista u hororu). Kad kapci ostanu spušteni, priđem televizoru i, sa naročitim zadovoljstvom i olakšanjem, isključim ga (te kuća namah uroni u potpuni mir). Onda onaj što je spavao ko zaklan zna da u trenu vaskrsne i jezivim glasom krikne: ne diraj (ostavi) to! Neretko i iz kreveta skoči i iskolači oči (sreća da nije naoružan, letele bi glave).
Malopre uđem u kuhinju. Otac spava i glave ne diže. Ali majka, čim oseti da je televizor stišan, otvori donekle oči. Gledaš ovo (a lepo sam videla, nije gledala). Gledam, odgovori ona.
Gledaš, kako da ne! /Da bar ima kataraktu i na ušima, pa da mirno spavam... kad mi se posreći./ Ja ne mogu da spavam od televizora, a oni bez njega.
Gledam oca. Spava. Sklopljene mu oči, šta bi drugo radio? Ali kako priđem televizoru, on se prene. Gledaš ovo, pitam, učtivo (dok mi ne pukne film). Gledam (nego šta nego gledam), obrecne se on (kivan zbog toga što stalno, i danju i noću, gasim TV, koji on i njegova supruga ne bi gasili nikad), katkad i ne otvorivši oči. Ili drekne: šta mi gasiš to kad gledam (a ne gleda, nisam ja ni luda ni ćorava)! Nekad uđem, pogledam -- on spava ko klada. Primaknem se i na korak da budem sigurna da su mu oči sklopljene. I nekad oči takve ostanu, a nekad im se, bogami, pridignu kapci i podiđe me strava (ko da sam statista u hororu). Kad kapci ostanu spušteni, priđem televizoru i, sa naročitim zadovoljstvom i olakšanjem, isključim ga (te kuća namah uroni u potpuni mir). Onda onaj što je spavao ko zaklan zna da u trenu vaskrsne i jezivim glasom krikne: ne diraj (ostavi) to! Neretko i iz kreveta skoči i iskolači oči (sreća da nije naoružan, letele bi glave).
Malopre uđem u kuhinju. Otac spava i glave ne diže. Ali majka, čim oseti da je televizor stišan, otvori donekle oči. Gledaš ovo (a lepo sam videla, nije gledala). Gledam, odgovori ona.
Gledaš, kako da ne! /Da bar ima kataraktu i na ušima, pa da mirno spavam... kad mi se posreći./ Ja ne mogu da spavam od televizora, a oni bez njega.
Нема коментара:
Постави коментар