Већ неколико сати се врзмам по кревету, ни жива ни мртва. Нити могу да спавам нити ишта паметно да предузмем (као да то иначе радим). Претходне ноћи спавала сам тек нека четири сата. Али ми очи и сад избуљене (у монитор дакако).
Малопре у ходнику (одлазећи петсто шеснаести пут у купатило) наглас замолих бога (који тешко услишује и молитве верника, ја сам му тек задња рупа на свирали) да ми помогне да заспим (као да је он седатив; треба неко да ме звекне чекићем у главу, па да ми осигура петодневни сан). Дављеник се и за сламку хвата, а ја за божије скуте (успавај ме, боже, и ако не верујем у те).
Да ли бог чу моје вапаје (или је у уши турио тампоне, да одмори главу од смртничких захтева: то сви као један - даш прст, а они би обе шаке, све похлепно и незајажљиво) не знам. Али се са терасе (где сеђаше у мраку и пушаше, шта би друго, па му би згодно, а не паде тешко, и да паметује) огласи мој отац: кад би нешто радила (орала, копала - не знам да ли он рече, али ја јасно чух), не би морала да молиш бога, заспала би (као заклана, разумем ја, а богме и чезнем за таквим стањем - спавањем, не клањем) без проблема (али сасвим сигурно с упалом мишића).
Малопре у ходнику (одлазећи петсто шеснаести пут у купатило) наглас замолих бога (који тешко услишује и молитве верника, ја сам му тек задња рупа на свирали) да ми помогне да заспим (као да је он седатив; треба неко да ме звекне чекићем у главу, па да ми осигура петодневни сан). Дављеник се и за сламку хвата, а ја за божије скуте (успавај ме, боже, и ако не верујем у те).
Да ли бог чу моје вапаје (или је у уши турио тампоне, да одмори главу од смртничких захтева: то сви као један - даш прст, а они би обе шаке, све похлепно и незајажљиво) не знам. Али се са терасе (где сеђаше у мраку и пушаше, шта би друго, па му би згодно, а не паде тешко, и да паметује) огласи мој отац: кад би нешто радила (орала, копала - не знам да ли он рече, али ја јасно чух), не би морала да молиш бога, заспала би (као заклана, разумем ја, а богме и чезнем за таквим стањем - спавањем, не клањем) без проблема (али сасвим сигурно с упалом мишића).
То што ја пишем ко махнита, што правим накит као луда - уопште се не рачуна. Што више уопште немам времена да хватам зјала - ни за то нико не мари (а зјала се разуларила, не можеш их зауздати; кад мачке нема - мишеви у колу подврискују, а док ја не дижем главу од посла - зјала се разбашкарила и ударила бригу на весеље).
У мојој средини одувек се само ратарски послови сматрају озбиљнима и исцрпљујућима, тиме и успављујућима... а ја никако мотике да се латим (а кад се наканим, тешко њиви у коју ја крочим). Тешко земљи којом војска прође и њиви у коју са мотиком дођем (па замахнем петсто-шестсто пута).
Нема коментара:
Постави коментар