Недавно је Маша од једне рођаке добила чоколаду. И место да каже хвала, Маша, збуњена, упита: а друга?
Коме друга, упита рођака, правећи се наивна. Па мом брату. Он не једе чоколаде, примети жена, мирне савести, уверена да није погрешила.
Да, али сви нам дају две чоколаде, па ја поједем и његову (није коме је речено, већ ко има зубе), уопште се не збуни Маша.
Јесте, и мени се тај обичај баш допада. Поготово кад се у кључном моменту затекнем, а Маши чоколаде изашле на нос. Ко ће онда у помоћ да прискочи ако тетка неће (ко ће коме ако не свој своме да поједе чоколаду).
Коме друга, упита рођака, правећи се наивна. Па мом брату. Он не једе чоколаде, примети жена, мирне савести, уверена да није погрешила.
Да, али сви нам дају две чоколаде, па ја поједем и његову (није коме је речено, већ ко има зубе), уопште се не збуни Маша.
Јесте, и мени се тај обичај баш допада. Поготово кад се у кључном моменту затекнем, а Маши чоколаде изашле на нос. Ко ће онда у помоћ да прискочи ако тетка неће (ко ће коме ако не свој своме да поједе чоколаду).
Нема коментара:
Постави коментар