Вечерас баба под багремом узела Игњата у крило, па му, цупкајући га, запева и пригодну песму: у-зе-ла баба унуче на крило, па муу причаа шта је некад биило. Шта му певаш ту глупу песму, прекори је сестра (Игњатова мама пази на образовање свог сина и труди се да предупреди лоше утицаје). Што је та песма глупа, умешах се ја, шта јој фали. Глупа је она: опа-цупа-царца, љуби баба старца (ајд, то и није неморално, но се вероватно граничи с научном фантастиком, а богами и хорором, ако је пољубац француски), а девојка момчића за четири грошића (ма и старца би, не прави та гарант питање, ако му џеп дубок и дебео рачун у банци).
Е тоо је глупа песма, о спонзоруши (мада је и данас актуелна и стога врло информативна - данашње време обилује поменутом сортом, врло архаичном, по свему судећи). Их, за четири грошића, побуни се моја сестра (мало, бре, мало; иако не знамо по ком курсу ту валуту да прерачунамо), превидевши кључни проблем (не гледа своја посла, већ брине о туђим финансијским средствима), бар да је двадесет. Па која је разлика, кажем, свеједно је спонзоруша. Добро, фукса - фукса, прецизира моја сестра (манувши се еуфемизма у именовању незнане јунакиње), али баш да не буде четири. Па и неће, рекох, управо си јој подигла тарифу (и грдно се замерила момчићу, који је вероватно неки студентић или средњошколац; деда ће се снађе, он ће лако, бар кад стигне пензија). И препевала си песму. Опа-цупа-царца, љуби баба старца, а девојка момчића... неће ни да погледа, док двадесет грошића не напабирчи.
Нема коментара:
Постави коментар