Пре неки дан из свог родног града у главни дошла моја другарица. Како се дуго не видесмо, најпре разменисмо поклоне, а онда се посветисмо и разгледању фотографија.
Пошто она мени показа свог слатког синчића, ја њој показах свог слатког маленог сестрића (свако се дичи оним што има). Међутим, док сам јој "листала" фотографије у свом мобилном, показах јој и пужа којег сам усликала крај пута и... још понешто.
Наједном она се уозбиљи и погледа ме, зачуђено, можда чак унезверено: ово ти неки ТИП! Типа у мом мобилном нико није очекивао (још мање да га иком показујем), па ни ја сама. Какав, бре, тип, привукох мобилни да осмотрим. И онда се засмејах.
Па то Др Неле Карајлић! Усликала га ја поиздаље (потајно, разуме се) недавно испред варошке скупштине. Неле ти ту негде у близини има викендицу, изгледа, па у општини дажбине плаћа. Нисам се одмах снашла, а ни усудила да га усликам изблиза. Искрено, не знам ни што сам га фотографисала, ни шта бих с том фотографијом. Уопште немам обичај да се подајем еуфорији због сусрета с познатим лицима, још мање да их прогоним за аутограм и фотографишем. Али мобилни ми бејаше при руци и тако ми дошло, да шкљоцнем (иако сам се правила да га нисам препознала; мислим, могла сам и да га поздравим, верујем да је он кул ТИП, али ја сам збуњена и сапета језика) док Неле неког телефоном обавештава како је на селу. Ето, сликала, па и заборавила.
Нисам га препознала (а и како би с пет метара раздаљине), једва се примири другарица. Ваљда се, упркос изненађењу, била и понадала... А, не, другарице, није то ОН (да је Он, не би могао да буде тип, јер Он је Један Једини и ниједног налик не може да буде)!
Нема коментара:
Постави коментар