Кромпир извиђач

И овај мој отац се промангупирао. Ушао у шпајз (у којем нам је шпорет), па видео како у шерпи од четврт метра квадратног цврчи један млади кромпирић. 
Што пржиш један кромпир, да л' си ти нормална? /И он и мајка ме упорно и редовно исто питају. Ја им кажем да нисам (што ваљда треба да ми послужи као универзалан алиби за све поступке које нико од њих, а вероватно ни ма ко други, не може да разуме). Али они ко да седе на ушима, никад не запамте или се надају да сам се у међувремену преобратила (ко да не знају да што мотика одњише, колевка закопа... мислим обрнуто)./

Ма ћути, шта ми се мешаш у посао! Уђох у шпајз чим он из њега изађе и сасух из крпе остатак кромпирића. Онај један је био извидница, са задатком да утврди је ли уље довољно вруће, тј. врело. Извиђач је показао да уље "није ни чуло" - нит поскочи нит се штрецну. Зато га оставих самог самцитог да причека и покаже ми кад буде време да му доспем браћу. И, како то обично бива, чим сам ја окренула леђа и латила се лаптопа и интернета, рингла се разуларила, распалила ко луда, па онда испадне да ја нисам нормална. И још то није довољно него ме треба ставити на стуб срама, чију улогу у данашње време игра интернет. Не може да поверује мој отац него се, вративши се с терасе, пожали: што нисам имао апарат да сликам онај један кромпир, па да ставим на интернет! Плаши се човек да би без тога људи живели у заблуди да сам нормална.