У нашем је дворишту вазда, деценијама, било керова који су, ма колико били сити, за дезерт највише волели да грицкају обућу (воле више него леба да једу). Каткад су им трбуси били пуни, не могаху више ни да зину... сем колико да шчепају с терасе чију ципелу и одвуку је у своје ћоше. (Често је обућа остајала нетакнута, али се дешавало, кад је од примамљивог материјала, и да је до коске оглођу. Малопре сам у Арчијевом омиљеном кутку наишла на један тек начети опанак и гумену папучу од које је остао само ђон.)
Не мало пута довођени смо до лудила. Изађеш на терасу и таман ногу да туриш у шта си наумио, кад - или нема ни леве ни десне или фали једна. Деси се да будеш у журби, али џаба - не иде да идеш бос по свету (а нарочито по снегу).
Одем до старе зграде, тамо где пси имају обичај да се излежавају, завирим под трем, под јабуку... обиђем сва њихова скровишта (која су неретко добро снабдевена складишта разноврсне обуће) и на крају се, бесна, распитујем код укућана на којој локацији још керови обућу излажу. Милион сам пута преко дворишта скакутала на једној нози да се докобељам до друге кломпе или патике. И много пута због тог псећег нагона и фетишизма у мокрој трави оквасила ноге.
Једном тако на аутобуској станици моја тетка препричаваше догодовштине с псетом. И повери рођаку (не без неког поноса): моје куче носи само моју обућу (баш пробирљиво, али некако ми и мирише на дискриминацију). Шта, обува, направи се наиван (и би духовит) тај мој стриц. Неваљали су ти пси! Некада су гајени да чувају кућу, а данас... рани куче да ти носи обућу!
Не мало пута довођени смо до лудила. Изађеш на терасу и таман ногу да туриш у шта си наумио, кад - или нема ни леве ни десне или фали једна. Деси се да будеш у журби, али џаба - не иде да идеш бос по свету (а нарочито по снегу).
Одем до старе зграде, тамо где пси имају обичај да се излежавају, завирим под трем, под јабуку... обиђем сва њихова скровишта (која су неретко добро снабдевена складишта разноврсне обуће) и на крају се, бесна, распитујем код укућана на којој локацији још керови обућу излажу. Милион сам пута преко дворишта скакутала на једној нози да се докобељам до друге кломпе или патике. И много пута због тог псећег нагона и фетишизма у мокрој трави оквасила ноге.
Једном тако на аутобуској станици моја тетка препричаваше догодовштине с псетом. И повери рођаку (не без неког поноса): моје куче носи само моју обућу (баш пробирљиво, али некако ми и мирише на дискриминацију). Шта, обува, направи се наиван (и би духовит) тај мој стриц. Неваљали су ти пси! Некада су гајени да чувају кућу, а данас... рани куче да ти носи обућу!
Нема коментара:
Постави коментар