Седех у парку, чекајући да пристигне аутобус, у оном парку, који, пре петнаестак година, на једвите јаде начинише, да деца имају где да се поиграју. Гледах у негдашњи вештачки поточић, који се врло брзо претворио у уздужну баруштину, што је и данас. Зар је толико труда требало, упитах се, да се оно што постоји (а захвата двадесетак метара квадратних) и надаље одржава?
Гледам око себе, као зверка у клопци из које се не може ишчупати. Џабе се из петних жила устежем и мигољим, трудећи се да збацим окове провинције. Поглед ми паде на висеће мушкатле (које ме иначе већ годинама, висећи са сваке друге терасе, ужасно нервирају)... И наједном, вама ће се чинити сасвим неосновано, као гром из ведра неба, без икакве везе (а ни не слутите колико висеће мушкатле говоре о својим власницама) сетих се давнашње приче... о примитивизму бува што скоче из опанка у ципелу и отмености локалне елите којој из џепа вире свежњи новца, а одострага празилук (узгред, морам да признам, криво ми је што је тако дивно поврће силом гурнуто у ту народну изреку и... у њој прецизирану локацију, чиме му је, неправедно, придана негативна конотација).
Једном је једна жена (небитно која, ограничених снобова на тоне у овом малецком месту; "паметно" се удају, па мисле да им скочи цена), из неког разлога љута на моју сестру, њој иза леђа (а како другачије? то је омиљени приступ већине), у поверењу рекла сабеседници (а с ким си - такав си, није то могло остати тајна): и она њена сестра (тј. ја), колко година има, а још се није удала (ју, куку мени, у земљу да пропаднем... пакао да ме прогута, па да ме презриво натраг избаци)!
Треба ли то икако коментарисати? Прво, јесам ли ја мана своје сестре? Мислим, ја можда и јесам (мада ме она није бирала), али мој брачни статус - чисто сумњам. И то се сестри замерало још пре деценију отприлике. А сад тек не сме нос из куће да помоли. Како што? Па куд ће таква, кад у најужој фамилији има баба-девојку?
Толико година има, а још нема мужа (да му тритка и угађа, да шири ноге и да рађа, а на лицу с поносом од песнице да носи маснице)! То је моја највећа срамота! Ево сва се црвеним (од једа, што сам принуђена да срећем такве ништарије или тек само знам да у мојој близини постоје људи који не само да тако размишљају, већ исто и не скривају, несвесни каквој се срамоти излажу).
Пре неки дан ми прича другарица како ју је (е варате се, насред Београда: паланачка свест је за многе трајно, каткад и једино, наслеђе из завичаја) неки познаник (вероватно саосећајно) упитао: а, ти, ниси удавана? Жацнуо ју је тај трпни глаголски придев: ко је требало да ју уда, пита се она, коме да се зa помоћ обрати (па како не би, још питате, сместа би похитала у ред пред шалтер и попунила формулар)... не би ли се и она, несрећница, како бурме домогла (па кад ју бурма око домалог прста стисне, крв да јој стане)... Ниси разумела, рекох јој. Бити удавана значи удати се, па се развести. Човек се надао да си бар распуштеница, јер и то се више вреднује од вечитог девојаштва. (Кад ни толико ниси могла, погни главу, сем ако имаш среће и могућност да се покријеш ушима). Немој да останеш неудата и без деце, још брижно додаде. Таман посла, куд ћеш после кроз живот тако фелерична? (Немам ја ништа против породице и потомака, напротив, сматрам да је у томе смисао живота, али нити свако жели нит је сваком дато да исто поседује. Једино на шта свако од нас има право (које неретко покушавају да му ускрате) јесте да буде оно што је (и да живи у миру).
О чаршијо, провинцијо, ТАМНИЦЕ!
Гледам око себе, као зверка у клопци из које се не може ишчупати. Џабе се из петних жила устежем и мигољим, трудећи се да збацим окове провинције. Поглед ми паде на висеће мушкатле (које ме иначе већ годинама, висећи са сваке друге терасе, ужасно нервирају)... И наједном, вама ће се чинити сасвим неосновано, као гром из ведра неба, без икакве везе (а ни не слутите колико висеће мушкатле говоре о својим власницама) сетих се давнашње приче... о примитивизму бува што скоче из опанка у ципелу и отмености локалне елите којој из џепа вире свежњи новца, а одострага празилук (узгред, морам да признам, криво ми је што је тако дивно поврће силом гурнуто у ту народну изреку и... у њој прецизирану локацију, чиме му је, неправедно, придана негативна конотација).
Једном је једна жена (небитно која, ограничених снобова на тоне у овом малецком месту; "паметно" се удају, па мисле да им скочи цена), из неког разлога љута на моју сестру, њој иза леђа (а како другачије? то је омиљени приступ већине), у поверењу рекла сабеседници (а с ким си - такав си, није то могло остати тајна): и она њена сестра (тј. ја), колко година има, а још се није удала (ју, куку мени, у земљу да пропаднем... пакао да ме прогута, па да ме презриво натраг избаци)!
Треба ли то икако коментарисати? Прво, јесам ли ја мана своје сестре? Мислим, ја можда и јесам (мада ме она није бирала), али мој брачни статус - чисто сумњам. И то се сестри замерало још пре деценију отприлике. А сад тек не сме нос из куће да помоли. Како што? Па куд ће таква, кад у најужој фамилији има баба-девојку?
Толико година има, а још нема мужа (да му тритка и угађа, да шири ноге и да рађа, а на лицу с поносом од песнице да носи маснице)! То је моја највећа срамота! Ево сва се црвеним (од једа, што сам принуђена да срећем такве ништарије или тек само знам да у мојој близини постоје људи који не само да тако размишљају, већ исто и не скривају, несвесни каквој се срамоти излажу).
Пре неки дан ми прича другарица како ју је (е варате се, насред Београда: паланачка свест је за многе трајно, каткад и једино, наслеђе из завичаја) неки познаник (вероватно саосећајно) упитао: а, ти, ниси удавана? Жацнуо ју је тај трпни глаголски придев: ко је требало да ју уда, пита се она, коме да се зa помоћ обрати (па како не би, још питате, сместа би похитала у ред пред шалтер и попунила формулар)... не би ли се и она, несрећница, како бурме домогла (па кад ју бурма око домалог прста стисне, крв да јој стане)... Ниси разумела, рекох јој. Бити удавана значи удати се, па се развести. Човек се надао да си бар распуштеница, јер и то се више вреднује од вечитог девојаштва. (Кад ни толико ниси могла, погни главу, сем ако имаш среће и могућност да се покријеш ушима). Немој да останеш неудата и без деце, још брижно додаде. Таман посла, куд ћеш после кроз живот тако фелерична? (Немам ја ништа против породице и потомака, напротив, сматрам да је у томе смисао живота, али нити свако жели нит је сваком дато да исто поседује. Једино на шта свако од нас има право (које неретко покушавају да му ускрате) јесте да буде оно што је (и да живи у миру).
О чаршијо, провинцијо, ТАМНИЦЕ!
Нема коментара:
Постави коментар