Вири иза ћошка домаћа кокошка (држ' је)

Док сам с другарицама седела у једном кафићу, стиже ми необична порука. Насмејах се, па и њима прочитах: Ви беше имате оне домаће коке, не оне носиље (какве црне носиље, ђаво да их носи)? Постоји ли могућност да купим две младе коке (гле сад те дискриминације и извољевања: није довољно да су домаће, здраве и праве, но морају бити и младе... а овамо, као фол, нема добре супе без маторе кокошке... добро, додуше, ове се младунице траже јер су им, претпоставља се, очувани репродуктивни органи, ради продужетка лозе, односно пуњења кокошињца; маторке су прошле сито и решето, и кроз грм и кроз жбун) и петла (ето, њему нико не гледа у зубе, мож' да буде и матори јарац) од вас и која је цена (нема тих пара, право да ти кажем)?

Један мајстор за рачунаре, и још којешта, решио, изгледа, и сточни фонд да увећа (или тек оснује). И то неће ма шта и ма како, само најбоље и најздравије (него како, с тим се слажем), очито за личну употребу и добробит.
А мало ко данас мари шта је боље, ако је лошије уједно уносније. Кљукају којекаквим прашковима оне јадне дебеле кокошке, што читав век проведу чамећи у неким кавезима, где, тако предано (безвољна, равнодушна израза, као да у њима нема капи живота), носе бледуњава јаја (велика тако да им очи искоче док их снесу). 
Хоће човек да му нормална кокошка, витка и полетна (кадра и на плот поскочити и преко њега полетети), грицка травицу, па кад снесе јаје, а оно се жути ко смиље, и кад га разбијеш у принцес-крофне, прсте да полижеш (добро, не одмах, кад се испеку - крофне, не ваљда прсти, пу-пу).

Али нема, брате, нема. Тако му и рекох (где од слепца тражиш очи). Па ја само и таман толико и имам (а што кући треба, цркви се не носи; само што катанац на кокошињац не намакнем, у страху да ми их неко не здипи). И то нам је неко поклонио. Иначе нема ни за лек - ни да купиш ни да мазнеш: они који им знају вредност, чувају их ко очи у глави. Тек покоја бакица у неком засеоку пет-шест кока ко љубимце мази и пази (а како су јој можда и највећи капитал, ниједне се не би одрекла) . Домаће коке изумиру, нису исплативе, а народ похлепан: е да може кокошкица, несрећница, пар стотина комада месечно да снесе!
Распитаћу се по селима и јавити ако ко има, рекох. А то ти је данас ко тражити иглу у пласту сена, и теже: на иглу би се можда убо /а домаћих кока више ни од корова, оног кроз који су се некад провлачиле, кљуцкајући бубице и црве (ију, сад ми се мало огадише због јеловника); ми смо до пре две године имали седам-осам комада, па нам нека ала, до данас неидентификована,  подавила и оставила их расуте по ливади испод куће - да ми мајци скочи притисак/. Има у селима око Краљева, рече моја другарица. Тамо ваљда још не влада ова мода (те носиље су, контам ја, својеврсни пандан силиконским лепотицама).
Зна он да сам му прошлог лета нешто помињала, али је побркао лончиће: немам шта да продам, хтела сам да купим (ал' немам од кога).

У наредној поруци обећа ми зеца који је још у шуми (бог зна иза ког грма): када се буду излегли пилићи (од кокошке којој ја треба да уђем у траг, а он да је измами од домаћина и потом належе), поклониће ми и он (не рече колико комада, да доградим кокошињац). 
Е, не липши, магарче, до зелене траве, из које ће пилићима да извирују главе (док их мајка по дворишту шета).