Јутро јее (јавише ми кроз прозор птице)... Јутро јеее... Како то чу, из мене поче да вришти Нада Топчагић: кад те неема, боље да се ниисам ни пробуудилаа (јес' истина, сложих се кроз крмељиве очи, седајући на кревет, а остављајући ноге да висе - треба им времена да се накане и спусте на под... да не причам колико воље треба задњици да се потом дигне... и све то само зато што га нема), неема места на јастуку које ниисам љубилаа... Луде ли жене (или се ја на скали романтичности нииско котирам) - јастук да цмаче?!