Силиконске брадавице

Тек што сам сестру (и сестриће) била спаковала у ауто и одглумила навигаторa како би она ауто из дворишта безбедно унатрашке истерала на друм, те одох код тетке на питу, а сестра ме већ тражи телефоном. Морала сам сместа да прогутам последњи залогај и кренем у испомоћ. 

Нетрагом беху јој нестале брадавице, силиконске дабоме, од кључног значаја за Игњатову исхрану. /Е, родила је мајка здраву и праву, а брадавице није могла да јој роди како треба, па сад дете не може да једе без помагала - навикло на "вештаке" од првих дана и нема помоћи. Мислим, то сестра каже, али ја сам уверена да нужда закон мења, јео би још како.
Откако се породила, сестра најчешће дограби бебу у наручје, ували задњицу у кревет или прилегне на бок као да годинама не планира да се диже, па онда замоли оног ко се на месту затекне у погрешно време (а њој дође ко кец на десет) да јој дода брадавице (које су увек где не треба - и изван дохвата њених руку: у најбољем случају на телевизору или комоди, у горем - у купатилу, а у најгорем - нико нема појма где су). Немало сам пута на њу и у ходнику налетела, и где год ме у кући пресретне, месецима већ вазда једно иште: да ми дааш брадавице? Хм, ја бих ти дала, али баба ме научила да што кући треба, цркви се не носи (отуда је црква остала кратких рукава или окрњеног иконостаса - мени треба СВЕ). Јес' да ми сад чаме беспослене, али нека их, брате, не ишту ми хлеба, а једном би им се могао когод обрадовати./
За главу се хвата сестра облећући двориштем, завирујући под вишњу и око магнолија (дете још ћути и глодуцка властиту песницу, расположено, само зато што још није гладно, али кад се апетит пробуди...биће белаја) и свеједнако наглас јадикује: шта сад да радим, шта да радим...? /Па шта ћеш, побогу, ил' да нађеш ил' да купиш! Истина проблем је што тих брадавица нема у сваком ћошку, тј. свакој апотеци. Али ако им убрзо не уђемо у траг, још можеш да јавиш тати да скокне до Народног фронта, истури хиљадарку и узме нови пар./

Јесте гледале у кући, упитах мајку, која се такође већ била дала у потрагу, мада је логично да су тамо прво гледале. Јесу, тражиле су, и нема. Тако кажу, па што ја да сумњам. 

Уосталом, сестра беше уверена да су, кад она крете у шетњу, брадавице остале на столу у дворишту. (Та жена, сто пута сам рекла, да главу на копчање има, никад се не би сетила да је понесе; или заборави где остави мобилни, или затури картицу од аута... За разлику од мајке која ћеркину тврдњу беше узела здраво за готово, ја се не одрекох права да будем сумњичава). Будући да их сад на столу није било, за нестанак брадавица, без колебања, беше оптужен Арчи (у последње време богами мало-мало па неко кривицу свали на њега, чим се нечему изгуби траг; не би ме чудило да га оптуже и за нестанак Атлантиде). /Виђен је више пута како зубима граби и чупа (а потом, у неком ћошку, гризе) пластичне флаше које штите мајчино цвеће, украо је и глодао татину папучу као да је позамашна и приде масна коска, и свлачио теткин веш са жице (у знак протеста што беше остао сам код куће, каже она). Отуда је проглашен малолетним деликвентом, псећим додуше./
Стога се размилесмо по целом дворишту (а брат брату - по хектара има), овлаш завирујући под цвеће и дрвеће, распитујући се за Арчијева омиљена места, на која би, претпостављамо, однео плен. А та кутијица у које је сестра завукла брадавице (силиконске дабоме, зло да нису, а кутију затворили) у ствари је намењена за лажару и има ручкицу коју је врло згодно дохватити зубима (нарочито псећим). Уз то је наранџасте боје, дакле веома примамљива. (Ако ово друго узмемо у обзир, ја бих лако могла бити други осумњичени.) 
Како двориште нема краја, кутијица спрам њега ситна, ко игла у пласту сена, и контасмо да ју је тешко уочити и недовољно четворе очи отворити, изгнасмо и Марка и Бокија (насилно их од компјутера и неке игрице одвојисмо). Хајте, морамо да тражимо брадавице! Мајка, сестра, тетка, два сестрића и ја... Арчи поскакује међ нама, блентаво зурећи и не схватајући какав му се преступ ставља на душу. Држ' тамо, држ' овамо, па се и у подрум, онако џумле, запутисмо (воли Арчи тамо да се завуче, па кад му се врата залупе, он пред њих седне и јауче - не зна да их отвори, какво ми је то куче) да извидимо ситуацију. Покварени ораси расути из мрежастог џака, гвоздени зарђали делови ко зна од чега и ко зна за шта, сунђери које је Васа, спавајући на њима, покидао, поп с брадом... нема чега нема! Ако не рачунамо брадавице: оне као да су у земљу пропале!
Ма ја све мислим да су у кући, не први пут рекох. Јесте ли свуда гледале, још једном упитах. Па јесмо, каже сестра, а ипак додаде: иди види. Ја, држећи бепче на десном боку, у три скока пређох степенице и како стадох на врата кухиње - спазих драгоцену кутију на тепиху крај столице (мајка касније признаде да поглед није спуштала на тај ниво, а то онда није темељна претрага - знала сам да се у њих не могу поуздати). Еее, сестро, не требају теби брадавице, требају ти наочари!
Како се дочепа средства за рад (без тога, џаба ти мајчински инстинкт и виме пуно млека), оде сестра, а ми остадосмо под јеловином да се церимо. Сви се задихали, добро нас изморила потера. Кад, након десетак минута, мајка се оздо појављује (претраживала терен чак до баште, као да је Арчи ратар или смишљени лопов, па сакрио брадавице измеђ кромпира и блитве). Жена само што у шуму није зашла, а ми заборавили да је известимо о срећном окончању потраге.