Отишла сам ноћас само да се с тетком поздравим (добро, и да испеглам мајицу и шалваре - цркла ми је пегла), а остала једно сат времена, да јој сугеришем шта од одеће да понесе у бању и да потрпа све у торбу (очито јој организација није јача страна). Матора жена, а чека последњи тренутак за паковање (данима хватала зјала). А гора но тинејџерка: те да обујем ујутру сандале, те да понесем ове папуче, те оне, те ово ако изађем, те оно кад пођем... Ама, жено, пакуј само најнужније и најприкладније (танко, лако и угодно): остави и сако од тревире (лупам, немам појма од које је тканине али с мене кипти зној кад га погледам), биће тридесет степени, степен горе-доле, шта ће ти два пара панталона (од којих су бар једне од оне исте назови тревире и чине комплет са сакоом)!
Кад се вратих кући, беше већ један сат по поноћи. Иако бејах мртва уморна (што је месецима моје редовно стање), ја хтедох да се латим посла и додам неким наруквицама копче, али схватих да сам остала без алата (због чега се неко време бесно узалуд обазирах по соби).
Нигде мојих плавих клешта! Ту су и лила, и циклама, али плавих нема па нема. Није да се то већ није дешавало, милион пута. Та плава нарочито имају обичај да нестану без трага. Спустим их крај себе и минут касније као да су у земљу пропала. На крају сам одустала од потраге, ионако сам била мртва уморна. Никог нисам питала, ни од ког помоћ тражила. Да отац, којим случајем није већ спавао, и да сам га питала је ли видео моја клешта, сигурно би одговорио: аха, однеше двојица на штапу (што баш све што нестане има исту судбину не знам, што баш увек двојица учествују у тој нечасној радњи не знам такође, а не знам ни што за транспорт увек користе штап, а поготово како би се на њ клешта насадила).
Јурос сам, међутим, морала озбиљније да се посветим трагању (због чега сам морала и да устанем сат времена раније) јер ми клешта бејаху преко потребна. И пошто поново звирих иза кревета, под јастук, под јорган, под кревет... (где год су се могла затурити), почех да претражујем и сва места на којима их нисам остављала и не мислећи о томе колико је логично да их ту тражим.
Нађох их, подвучене, срећом не сасвим, под један крај савијеног карираног ћебенцета. На ТА пећи беше ћебенце, на ћебенцету наранџасти јастучак, а на њему хрпица згужваних одевних предмета: жута мајица, плава мајица, лила туника, сестрина ешарпа... Срећом (и намером непознатог починиоца) да су вирила, јер вероватно не бих користила чуло додира.
Како су клешта могла да се завуку ту? И шта су тражила? КО их је ту завукао, очигледно да очигледније не може бити: НАМЕРНО? Уопште ми то није била недоумица. Сигурно је Маша синоћ сматрала да сам јој се нечим замерила (а нисам ни пришла лаптопу, донела сам јој воду кад је тражила, једино јој нисам ја сервирала чорбу...). Само да ми дође! Батина је из раја изашла баш кад су се клешта под ћебетом нашла!
Кад се вратих кући, беше већ један сат по поноћи. Иако бејах мртва уморна (што је месецима моје редовно стање), ја хтедох да се латим посла и додам неким наруквицама копче, али схватих да сам остала без алата (због чега се неко време бесно узалуд обазирах по соби).
Нигде мојих плавих клешта! Ту су и лила, и циклама, али плавих нема па нема. Није да се то већ није дешавало, милион пута. Та плава нарочито имају обичај да нестану без трага. Спустим их крај себе и минут касније као да су у земљу пропала. На крају сам одустала од потраге, ионако сам била мртва уморна. Никог нисам питала, ни од ког помоћ тражила. Да отац, којим случајем није већ спавао, и да сам га питала је ли видео моја клешта, сигурно би одговорио: аха, однеше двојица на штапу (што баш све што нестане има исту судбину не знам, што баш увек двојица учествују у тој нечасној радњи не знам такође, а не знам ни што за транспорт увек користе штап, а поготово како би се на њ клешта насадила).
Јурос сам, међутим, морала озбиљније да се посветим трагању (због чега сам морала и да устанем сат времена раније) јер ми клешта бејаху преко потребна. И пошто поново звирих иза кревета, под јастук, под јорган, под кревет... (где год су се могла затурити), почех да претражујем и сва места на којима их нисам остављала и не мислећи о томе колико је логично да их ту тражим.
Нађох их, подвучене, срећом не сасвим, под један крај савијеног карираног ћебенцета. На ТА пећи беше ћебенце, на ћебенцету наранџасти јастучак, а на њему хрпица згужваних одевних предмета: жута мајица, плава мајица, лила туника, сестрина ешарпа... Срећом (и намером непознатог починиоца) да су вирила, јер вероватно не бих користила чуло додира.
Како су клешта могла да се завуку ту? И шта су тражила? КО их је ту завукао, очигледно да очигледније не може бити: НАМЕРНО? Уопште ми то није била недоумица. Сигурно је Маша синоћ сматрала да сам јој се нечим замерила (а нисам ни пришла лаптопу, донела сам јој воду кад је тражила, једино јој нисам ја сервирала чорбу...). Само да ми дође! Батина је из раја изашла баш кад су се клешта под ћебетом нашла!
Нема коментара:
Постави коментар