Недавно се Маша уписала у школу. Пред тај велики дан била је помало узбуђена и забринута због теста који треба да уради.
А шта ће да ме пита (психолог), интересовала се. Па не знам, Машо. Кад сам ја била на твом месту (а има томе ихахај деценија), сећам се да сам одговарала на питање шта је тамније: угаљ или дрво. И, ако ме сећање добро служи, од мене се тражило да набројим цигарете које знам (да ли је то нормално, зашто би предшколац знао називе цигарета, зашто бих ја и сад знала да набрајам оно што не подносим; сад бих, у знак протеста, одбила да одговорим док ми се питање не преформулише или замени).
И шта још, Маша ми није дала мира (као њој паника). Па не сећам се, Машо; питај бабу сећа ли се она шта је психолог питао мене, тетку или маму. И не би јој тешко, оде до кухиње, но баба је још мање била од помоћи. Сећам се да ме тек тих дана мајка учила да бројим уназад од двадесет (то, наврат-нанос стечено, знање несумњиво је било од пресудног значаја за мој каснији развој - и данас све радим наопако). Ја то не знам, забрину се Маша (ипак срећна што је успела да извуче бар неко "питање", да се припреми), па крете: двадесет, деветнЕст, осамнЕст... и виде да ЗНА. Добро, шта још, шта ће још да ме пита? Па не знам, Машо. Види на интернету, рече мирно, али одлучно, она (све што нас занима, а не знамо, ми најпре тамо потражимо). Шта ако нешто не будем знала? Шта ако не будем знала све? Шта ако не будем знала ништа?
Ма (умири се) неће она да ти поставља таква питања за која ти треба енциклопедија (ти тек полазиш у школу, у школи се учи, не одлазиш научен у њу); само ће да види на који начин ти размишљаш, колико си зрела... Ууу, испусти Маша издах олакшања.
А шта ће да ме пита (психолог), интересовала се. Па не знам, Машо. Кад сам ја била на твом месту (а има томе ихахај деценија), сећам се да сам одговарала на питање шта је тамније: угаљ или дрво. И, ако ме сећање добро служи, од мене се тражило да набројим цигарете које знам (да ли је то нормално, зашто би предшколац знао називе цигарета, зашто бих ја и сад знала да набрајам оно што не подносим; сад бих, у знак протеста, одбила да одговорим док ми се питање не преформулише или замени).
И шта још, Маша ми није дала мира (као њој паника). Па не сећам се, Машо; питај бабу сећа ли се она шта је психолог питао мене, тетку или маму. И не би јој тешко, оде до кухиње, но баба је још мање била од помоћи. Сећам се да ме тек тих дана мајка учила да бројим уназад од двадесет (то, наврат-нанос стечено, знање несумњиво је било од пресудног значаја за мој каснији развој - и данас све радим наопако). Ја то не знам, забрину се Маша (ипак срећна што је успела да извуче бар неко "питање", да се припреми), па крете: двадесет, деветнЕст, осамнЕст... и виде да ЗНА. Добро, шта још, шта ће још да ме пита? Па не знам, Машо. Види на интернету, рече мирно, али одлучно, она (све што нас занима, а не знамо, ми најпре тамо потражимо). Шта ако нешто не будем знала? Шта ако не будем знала све? Шта ако не будем знала ништа?
Ма (умири се) неће она да ти поставља таква питања за која ти треба енциклопедија (ти тек полазиш у школу, у школи се учи, не одлазиш научен у њу); само ће да види на који начин ти размишљаш, колико си зрела... Ууу, испусти Маша издах олакшања.
Кад је сутрадан пошла у школу, другари из вртићке групе пожелеше јој срећу (као да иде, у најмању руку, на матурски испит). Све сам знала, рекла ми је касније. Јеси ли имала трему, упитах. Ма какви, психолог је једва долазила до речи.
Нема коментара:
Постави коментар