Nedavno je moja najmlađa sestra rodila i treće dete. (E, ona i ja smo predstavnice ona dva soja koja pominje Duško Radović kad kaže, otprilike: dok vi nađete s kim ćete, pa dok vidite gde ćete, pa dok smislite kako ćete, drugima se već i dete (preciznije – više komada) rodilo; pretpostavljam da vam neće biti preterano teško da razaberete koja je „drugi“, a koja „vi“.) Ja bila i zaboravila na taj običaj razularenih mužjaka (i pokoje muškobanjaste žene) da ocu novorođenčeta (odmah po prispevanju radosne vesti iz porodilišta ili koji sat, možda i dan, potom, kad koji stigne, dok posvršavaju posla) rastržu gornji deo odeće, odnosno kreiranju njegovog odevnog stila posvete naročitu pažnju.
Nakon što je ispratio brata, zet mi se na vratima dečje sobe pojavi u fronclama. (Da se lirski izrazim: zet se miče kroz hodniče; zet li mi je, Pokahontas li je?) Samo, zna on za jadac, pa na vreme obukao staru majicu, koju može lako da prežali (tačnije, neće je ni žaliti).
Narednog dana čekao je pred kapijom u kolima da mu tašta doturi staru majicu. Nije se nadao da će mu moji sestrići, snažni tinejdžeri (koji s oduševljenjem prihvataju tradicionalne destruktivne običaje), prirediti sačekušu pod jelovinom (taman će im cepanje odeće trostrukog oca leći na čokoladnu tortu, kojom su se u tu čast osladili). I jedva da pomenutu majicu kraj auta navuče, a mladi momci je na njemu rastrgoše gotovo u paramparčad. I ajd što mu razgolitiše ramena, grudi, no i pupak – „došao“ čovek ko da će svakog časa raspaliti trbušni ples pod vašarskom šatrom.
Eto, kad žena rađa, muškarac (ako ga svaki poznanik tek cepne) često mora da obnavlja garderobu. Manj (što bi rekla moja baba) da neko vreme (bar dok prođu babine) ide go do pasa. Pa i tad nije siguran. Ima onih koji bi prihvatili i alternativu: kad nema kiše, dobar je i grad; ako nema majice – ima pantalone.
Нема коментара:
Постави коментар