Сатима сам покушавала да се изборим са собном прашином и којекаквим ситним предметима који су тој муци одлична подлога. Мајка уђе у собу тек да ми упути једно од оних њој својствених питања (на која ни Гугл не зна одговор): зашто ове мачке леже у цвећу (њеном цвећу, њеном зноју и крви - јер цвеће каткад има и трн...)? /Да будемо прецизнији, мачке леже на земљи, између цвећа. Што? Зато што им се тако ћефнуло./
Ја одвратих поглед од посла и погледах је подуже, значајно (није да на слична питања од ње нисам навикла: зашто је ова фиока отворена, зашто је ролетна подигнута, зашто је завеса заврнута... али ово је антологијско), те, без речи, устадох с кревета и, како је стајала под самим довратком (дакле мени на путу), руком је макнух у страну, па изађох на терасу, с рукама на куковима (ко старије жене кад их тешке мисли море) и почех да гледам где су.
Десно, десно, довикну она за мном. Ја низ степенице, па десно, а она за мном. Под неким штркљавим цветовима (који су још само стабљике, а кладила бих се да неће израсти у неке раскошне латице), до самог плота, склупчане, и црна и бела мачка (канда обе у поодмаклој трудноћи, што није од значаја за ову причу) дремају. Стадох пред њих и одмах, без икаквог увијања и снебивања, упитах: зашто вас две, госпођице (деце се нарађаше, а нису се ни удавале; оне се на газдарицу угледале, газдарица на њих није) лежите у цвећу (то моју мајку занима, а ето, место њима, питање је упутила мени)? Оне тек мало мрднуше главом (ни погледа ме не удостојише), да ми ставе до знања да их за питање (као и за све друго) боли уво, ником не полажу рачуне. Можда им прија топла земља, рекох мајци, лези да видиш, можда се и теби допадне. Није пристала. Можда им се свиђа мирис твог цвећа (то ваљда треба да ти импонује; пази да ти не поједу)...
Побогу, жено, откуд ЈА знам зашто мачке раде то што раде (па ја једва и себе разумем)! Ту им заладак, а топло им, лепо им, може им се, брате, широко им поље (а пространа и башта мајке моје).
Ја одвратих поглед од посла и погледах је подуже, значајно (није да на слична питања од ње нисам навикла: зашто је ова фиока отворена, зашто је ролетна подигнута, зашто је завеса заврнута... али ово је антологијско), те, без речи, устадох с кревета и, како је стајала под самим довратком (дакле мени на путу), руком је макнух у страну, па изађох на терасу, с рукама на куковима (ко старије жене кад их тешке мисли море) и почех да гледам где су.
Десно, десно, довикну она за мном. Ја низ степенице, па десно, а она за мном. Под неким штркљавим цветовима (који су још само стабљике, а кладила бих се да неће израсти у неке раскошне латице), до самог плота, склупчане, и црна и бела мачка (канда обе у поодмаклој трудноћи, што није од значаја за ову причу) дремају. Стадох пред њих и одмах, без икаквог увијања и снебивања, упитах: зашто вас две, госпођице (деце се нарађаше, а нису се ни удавале; оне се на газдарицу угледале, газдарица на њих није) лежите у цвећу (то моју мајку занима, а ето, место њима, питање је упутила мени)? Оне тек мало мрднуше главом (ни погледа ме не удостојише), да ми ставе до знања да их за питање (као и за све друго) боли уво, ником не полажу рачуне. Можда им прија топла земља, рекох мајци, лези да видиш, можда се и теби допадне. Није пристала. Можда им се свиђа мирис твог цвећа (то ваљда треба да ти импонује; пази да ти не поједу)...
Побогу, жено, откуд ЈА знам зашто мачке раде то што раде (па ја једва и себе разумем)! Ту им заладак, а топло им, лепо им, може им се, брате, широко им поље (а пространа и башта мајке моје).
Нема коментара:
Постави коментар