Како је Игњат остао без лаже

Моји сестрићи углавном су одрастали врло мало користећи лажаре. (А није да немају "генетске предиспозиције": тетка им је до своје четврте године вукла не лажару него цуцлу, из које су цуреле бале - о како то мора да је био огаван призор; већ се у томе могла назрети будућа склоност болестима зависности, само још нико није претпостављао да ћу бити зависна од интернета... јер нико није знао ни шта је интернет). Једино је Ињат постао зависник, силом прилика (трпали смо му у уста лажу да што безболније прегура дане док му је мајка била у болници).
Од својих првих дана променио је већ три-четири лажаре. Мало-мало па му се затури. Недавно је једну опет изгубио, па су му купљене две (злу не требало, од вишка глава не боли, а не ишту хлеба). Неке су лаже пронађене, у трави, у снегу, па остављене за успомену, а некима се сасвим изгубио траг. Пре неколико месеци једна му је испала од чуда.

Маша је већ велика девојчица и може (али често неће "да прља руке", па после мора да губи време док их пере; позове лепо у помоћ тетку) сама да брине о себи у купатилу. Но, једног дана, након обављена посла, позва маму да с њом бар подели чуђење (или дивљење, нисам сасвим сигурна). Мама се, на Машино инсистрирање, наднела над ве-це шољу да види боју Машиног уметничког дела. А Игњат, који беше седео на мамином куку при том маневру и сам је био изложен одређеном нагибању, па и чуђењу (леле, па она је и њега надмашила). 
Од силног чуда (ијууу, сестро слатка!), лажа му је из уста испала... тамо одакле јој не беше повратка.