Беше прошао читав дан, а пелена се ниједном није зажутела - већ смо почели да се забрињавамо и запиткујемо једни друге, кад се сретнемо у ходнику или дневној соби (вазда смо бебу наизменично обилазили): је ли какио? Тон којим су једни питали, а други одрично одговарали одавао је забринутост.
Кад је свануло јутро, и други дан се примакао концу, кућом се већ проносила паника. Шта да радимо , који чај да му дамо, шта да предузмемо (сем што му масирамо стомак) да му олакшамо муке и изазовемо оно што морамо? Некад су бебема гурали у чмар комадиће сапуна, да се изборе са затвором. /О хвала богу што за мој случај нико није знао, па сам то решила сувим шљивама, литрима јогурта и муслијем./ Бебе су се драле ко магарци, што је, кад имамо у виду и проблем и поменуто решење, сасвим разумљиво.
У току ноћи, све нас који смо дежурали, спавајући тек једним оком (не због бебиних тегоба, већ што јој мајка беше у болници, па смо бепче од једва десет дана пазили ко мало воде на длану), преплавила је радост кад сам ја најпре зачула громогласно "олакшање" у бебиним шпилхозницама (ко да му је неко извадио чеп, за којим је на све стране шикнуло...), а потом о томе кроз кућу "лупала у сва звона". Док се беби дугоочекивани садржај разливао под гузом (и још којекуда, испоставиће се), нама се лицем разливаху осмеси (јадничко, сад му је сигурно лакше; за мене је следио тежак моменат).
Ставих га на плочу за превијање, раскопчах шпилхозне и, с намером да му их скинем, завукох прст у ногавицу. Ијааааооо, лице ми се развуче у гадљиву гримасу (и ћутке прекорих себе што трчим ко јуне пред руду, што мало нисам ставила прст на чело, пре но што га умочих у...).
Мислим, очекивала сам врло драматичну ситуацију (звук који је пратио збивање у пелени био је врло упозоравајући), али то је превазишло моју машту. Извукох прст, изненађена (донекле и љута на саму себе што сам се изложила таквој непријатности). Побогу, дечко, па зар у пелени није било места (тако мало створењце, а "дело" достојно одраслог човека)? И те памперс пелене су ми грдна сигурација... кад се све прелива и пресипа.
Било је то Игњатово прво велико срање у животу (у које је увалио и неке брзоплете чланове породице).
Кад је свануло јутро, и други дан се примакао концу, кућом се већ проносила паника. Шта да радимо , који чај да му дамо, шта да предузмемо (сем што му масирамо стомак) да му олакшамо муке и изазовемо оно што морамо? Некад су бебема гурали у чмар комадиће сапуна, да се изборе са затвором. /О хвала богу што за мој случај нико није знао, па сам то решила сувим шљивама, литрима јогурта и муслијем./ Бебе су се драле ко магарци, што је, кад имамо у виду и проблем и поменуто решење, сасвим разумљиво.
У току ноћи, све нас који смо дежурали, спавајући тек једним оком (не због бебиних тегоба, већ што јој мајка беше у болници, па смо бепче од једва десет дана пазили ко мало воде на длану), преплавила је радост кад сам ја најпре зачула громогласно "олакшање" у бебиним шпилхозницама (ко да му је неко извадио чеп, за којим је на све стране шикнуло...), а потом о томе кроз кућу "лупала у сва звона". Док се беби дугоочекивани садржај разливао под гузом (и још којекуда, испоставиће се), нама се лицем разливаху осмеси (јадничко, сад му је сигурно лакше; за мене је следио тежак моменат).
Ставих га на плочу за превијање, раскопчах шпилхозне и, с намером да му их скинем, завукох прст у ногавицу. Ијааааооо, лице ми се развуче у гадљиву гримасу (и ћутке прекорих себе што трчим ко јуне пред руду, што мало нисам ставила прст на чело, пре но што га умочих у...).
Мислим, очекивала сам врло драматичну ситуацију (звук који је пратио збивање у пелени био је врло упозоравајући), али то је превазишло моју машту. Извукох прст, изненађена (донекле и љута на саму себе што сам се изложила таквој непријатности). Побогу, дечко, па зар у пелени није било места (тако мало створењце, а "дело" достојно одраслог човека)? И те памперс пелене су ми грдна сигурација... кад се све прелива и пресипа.
Било је то Игњатово прво велико срање у животу (у које је увалио и неке брзоплете чланове породице).
Нема коментара:
Постави коментар