Ко под столом, ак' и мало, вири...

Ти пундраћи су за све криви. Нико их никада није видео, али је познато да њихово присуство у дечјем доњем вешу (како ту доспеју, немам појма; можда се накаче на жици за веш...) не допушта деци да мирно седе за трпезом. Тако је Маша најпре испустила масну виљушку преко моје сукње на под (да је нисам спречила, сагнула би се да је потражи, па само фали да ми се гдегод испод загуби, ко би је нашао међ оним силним ногама). Онда је, не сећам се зашто, ногу извучену из ципеле принела готово до своје главе, или беше моје. Машоо, прекорих је (одасвуд су гледале жене и вероватно се зграњaвале Машиним непознавањем бонтона), иако то за мене не беше истинска драма. Само се врпољила, не може да седи ни три минута мирно. Чак ни кад мене "погоди песма". Покушала је и да блефира како хитно мора до ве-цеа (али нисам насела, ништа док ручак не прође - треба купус да ми се охлади?).
На крају је спустила главу у моје крило да одмори, па ме потом извештавала ко под столом цупка ногама у ритму музике и која је жена како ноге прекрстила (сва срећа да за столом не беше Шерон Стоун). Дремање за столом може обезбедити врло погодну позицију (не мора човек на брду да стоји како би видео више но други, некад је довољно да се мало погне).