Пре неки дан, кад је био Спасовдан, Матија остао сам да спава код тетке, тј. мене. И кад наредне вечери телефоном рекох Мии да ћу сад Матији да спремим јагоде (дакле виљушком изгњеждим, па шећера поспем и измешам; знаам, знааам, није здраво, али много је укусно; нису јагоде овог пролећа слатке).
Она се побуни: не може (знам да је то рекла из пуке љубоморе; волела би она да је била на његовом месту, тј. у теткином кревету и теткиној власти, или, боље да кажем, у њеном безвлашћу...), нама мама не да да једемо тако касно, да не бисмо били дебели кад порастемо (напорна жена: утерала деци страх у кости, да држи подаље килограме од њих).
Она се побуни: не може (знам да је то рекла из пуке љубоморе; волела би она да је била на његовом месту, тј. у теткином кревету и теткиној власти, или, боље да кажем, у њеном безвлашћу...), нама мама не да да једемо тако касно, да не бисмо били дебели кад порастемо (напорна жена: утерала деци страх у кости, да држи подаље килограме од њих).
А мени мама ни било ко не може да забрани нити да ме контролише. Једем ко мећава, када мени на ум падне, у по дана, у по ноћи. Једем, па се не кајем, ал', срећом, не стално (некад се и покајем; шалим се: не једем редовно све на шта наиђем, само кад сам нервозна и кад данима лије киша).
Нема коментара:
Постави коментар