Кад нешто зазврча, нисам појма имала шта, а камоли где се налазим. Скочих из сна и, ко зна како у оном мраку (нисам ни посрнула ни у шта ударила), сместа нађох телефон (како сам се сетила да је баш ту остао, немам појма). Не знадох ни које је доба, али осетих да сам као смождена (као да ме прегазио брзи воз), па ми би јасно да сам тек који сат (тачније четири) дремнула.
Ко ми је крив (што до касно зурим у лаптоп), то је било све за ту ноћ. Сестра јавља да је јако боли стомак и да зет долази по мене. Аух, а ја се надала да ће се то још мало одложити (тако бих ја бар до идуће године; вазда имам нека необављена посла и треба ми мира). Чим Маша "обаје" око мајчиног стомака (те вечери га је опипавала и мрмљала: излази, Сташа, излази, Сташа), ето посла за акушере (и мањка сна за мене).
Кад се зет паркира пред капијом, беше тек превалило четири. Десетак минута касније крочих у дневну собу, а сестра засукала рукаве и пере судове. Хм, мислим, немам појма, али то ми се некако не чини као активност уобичајена за жене које тек неки сат дели од порођаја. А опет, сећам се како је моја мајка опуштено лакирала нокте непосредно пре но што ће се упутити у породилиште да на свет донесе баш ову моју сестру. И како је моја друга сестра такође лакирала нокте пред рођење првог детета (све опуштене, а ја ко струна). Ја уопште не лакирам нокте и једем се од нервозе (иако ми је стомак празан).
Ко ми је крив (што до касно зурим у лаптоп), то је било све за ту ноћ. Сестра јавља да је јако боли стомак и да зет долази по мене. Аух, а ја се надала да ће се то још мало одложити (тако бих ја бар до идуће године; вазда имам нека необављена посла и треба ми мира). Чим Маша "обаје" око мајчиног стомака (те вечери га је опипавала и мрмљала: излази, Сташа, излази, Сташа), ето посла за акушере (и мањка сна за мене).
Кад се зет паркира пред капијом, беше тек превалило четири. Десетак минута касније крочих у дневну собу, а сестра засукала рукаве и пере судове. Хм, мислим, немам појма, али то ми се некако не чини као активност уобичајена за жене које тек неки сат дели од порођаја. А опет, сећам се како је моја мајка опуштено лакирала нокте непосредно пре но што ће се упутити у породилиште да на свет донесе баш ову моју сестру. И како је моја друга сестра такође лакирала нокте пред рођење првог детета (све опуштене, а ја ко струна). Ја уопште не лакирам нокте и једем се од нервозе (иако ми је стомак празан).
Излазећи из куће, сестра добаци: ја се враћам. Хоћеш, наравно, али тек за два-три дана. Још додаде (док је зет паковао торбу у гепек): као да идем на море (и ја сам се осетила исто јер бејаше још мрак, негде око пет, топло, и птице су певале...). Аха, ускоро ћеш се окупати, али у плодовој води.
Закључах врата за њима, али сан никако на очи неће, а дан се већ пробија кроз ролетне. И Маша се пробуди, погледа лево, погледа десно, па спази мене крај врата и упита, трљајући очи: кад си дошла? Малопре, рекох. Где су ови (отац, који спава десно, и мајка, која спава лево од ње)? Отишли да се порађају, рекох (добро, знамо ко мора ноге да рашири). Једва некако заспа. А онда се Игњат узврпољио, па мало-мало, а он закмечи. Напослетку га ставих у кревет, између нас две. Тад беше већ готово седам, и ко да заспи кад дан кроз ролетне вири, а почеле контракције.
Хвала богу да се све одиграло брзо, ми навикли тако - с
врата. Добар дан, добар дан. Ја дошла да се породим. Ајде овамо, држ -
не дај, готово.
Нема коментара:
Постави коментар