Јабуке на највишим гранама

Гледам га још од Нове године. Гледам и дивим се, замишљајући се у љубичастој хаљини. Данас сам тај материјал са шљокицама коначно купила и хаљину за који дан нећу више морати да замишљам.
Похвалих се другарици, али исказах бојазан да ће се тканина ипак провидети (а ја планирала скроз отворена леђа...). Ништа није проблем, само, шта ако у недељу мало зазими... зар да читаво вече ходам међу столовима с рукама прекрштеним на грудима? Или ако наиђе Бред Пит, додаде моја другарица, а ја негодовах. Добро, не мислим баш он, али можда неко (ја сам све време одмахивала главом)... згодан, привлачан (још једном зањихах главу лево-десно). Ма нема шансе, рекох, знам да то није нормално, али не привлаче ме мушкарци (ма како познати, ма како лепи), тотално сам равнодушна. Може бити само Један!
Јуче се друга моја другарица присети неких сцена из наше младости и, кад се ја побуних, рече: ма немој ти мени да причаш, видела сам ја како тебе мушкарци гледају! А ја стварно нисам приметила и није ме било брига, као ни сад. Уосталом, то је све што могу: да гледају.
Знам, знам шта се збива с јабукама на највишим гранама (иструле и стровале се на земљу), али не марим.