Једном руком узех Сташину главицу, а другом сам јој придржавала ножице. Држах је на крилу, окренуту лицем к мени, и почех да приповедам породичну омиљену (још ју је моја баба мени казивала, а онда сам је ја открила својим сестрићима) народну причу - Петао и мачак. Сташа, иако јој је тек пет дана, гледа и не трепће, као да разуме.
Маша се латила апарата и снима ли снима, а све наопако, тј, како не треба усправља онај апарат, обрће га, окреће га... Ја причам, а она повремено коментарише и притом увек апарат окрене према себи (прави гримасе или се тек уноси у објектив).
Кад лисица поједе петла, Маша примети: то је жалосно... Ми смо ишли на сахрану... А да, мој тата монтирао је њима (баби и петлу, накнадно сазнадох) споменик.
Ја прснух у смех и прекидосмо снимање. Канда мој зет и у свету фикције угледа има и новце зарађује.
Маша се латила апарата и снима ли снима, а све наопако, тј, како не треба усправља онај апарат, обрће га, окреће га... Ја причам, а она повремено коментарише и притом увек апарат окрене према себи (прави гримасе или се тек уноси у објектив).
Кад лисица поједе петла, Маша примети: то је жалосно... Ми смо ишли на сахрану... А да, мој тата монтирао је њима (баби и петлу, накнадно сазнадох) споменик.
Ја прснух у смех и прекидосмо снимање. Канда мој зет и у свету фикције угледа има и новце зарађује.
Нема коментара:
Постави коментар