Међ гомилом људи сеђаше моја школска другарица и, док сам прилазила, вероватно их је упознавала с том чињеницом. Кад стигох до ње, она додаде: моја школска (то увек звучи као: из праисторијског доба)... и ЈОШ (овај прилог одлично кореспондира с поменутом праисторијом) се није удала (а канда и неће, никако народ да се помири са тим).
ЈОШ се нисам удала (и ко ми шта може?), потврдих, онако шаљиво и можда тек благо иронично јер знам да та констатација не беше злурада, само спонтана, а за њом је уследио и коментар: баш је брига (и то је стереотипна примедба: па што сви, нарочито удате и удаване, очекују да се удаш, ако, по њима, удаја подразумева гурање главе у јарам?). /Ух, добро је, не види нико како ноћима седим (плетући косе седе, мислим црвене, мислим, премазане) и ридам, грозне сузе роним (све ми зидови овлажише од грдне чежње за младожењом), што од самоће, што због стида (па у земљу да пропаднем: свака врећа нађе закрпу, само ја нађем да будем изузетак који потврђује правило), лице грдим, а лице израста (косу што да режем кад сама опада?)...
Још се нисам удала (додуше, тај исказ је мање од два зла и оставља, бар минималну, шансу за промену брачног статуса; кад те "означе" с "није се ни удавала", мож' да се опростиш од невестинског вела... те да те стрпају у фасциклу с истим несрећницама и ћушну у архиву), јадна ја, нико ме неће, наставих да лелечем (широко се осмехујући) и сестри (што сеђаше за суседним столом, такође осмехнута, знајући како ме брину туђе бриге што матичару вероватно никад нећу прићи ближе но као сведок на туђем венчању).
Да сам заједљива (отровна језика), ко што нисам, па да "узвратим ударац" (иако сам сигурна да није био намеран): још се нисам удала, не знам кад мислим да се разведем /као моја школска другарица; нисам ни ја злонамерна ни малограђанка, само не могу да разумем зашто је битно венчати се с неким, макар се после и развео, зашто је битно венчати се по сваку цену, макар те партнер и не волео (сад уопштавам).../.
А изгледа да ћу свету бити трн у оку све док ме (макар на одру) не виде у белој венчаници (дакле, заувек, јер такву никад обукла не бих), сетнога погледа, са сузама радосницама у оку (и левом и десном) и с бурмом (од комбинованог жутог и белог злата - фууј, тесном дакако, од које би се злопатио домали прст моје десне руке).
ЈОШ се нисам удала (и ко ми шта може?), потврдих, онако шаљиво и можда тек благо иронично јер знам да та констатација не беше злурада, само спонтана, а за њом је уследио и коментар: баш је брига (и то је стереотипна примедба: па што сви, нарочито удате и удаване, очекују да се удаш, ако, по њима, удаја подразумева гурање главе у јарам?). /Ух, добро је, не види нико како ноћима седим (плетући косе седе, мислим црвене, мислим, премазане) и ридам, грозне сузе роним (све ми зидови овлажише од грдне чежње за младожењом), што од самоће, што због стида (па у земљу да пропаднем: свака врећа нађе закрпу, само ја нађем да будем изузетак који потврђује правило), лице грдим, а лице израста (косу што да режем кад сама опада?)...
Још се нисам удала (додуше, тај исказ је мање од два зла и оставља, бар минималну, шансу за промену брачног статуса; кад те "означе" с "није се ни удавала", мож' да се опростиш од невестинског вела... те да те стрпају у фасциклу с истим несрећницама и ћушну у архиву), јадна ја, нико ме неће, наставих да лелечем (широко се осмехујући) и сестри (што сеђаше за суседним столом, такође осмехнута, знајући како ме брину туђе бриге што матичару вероватно никад нећу прићи ближе но као сведок на туђем венчању).
Да сам заједљива (отровна језика), ко што нисам, па да "узвратим ударац" (иако сам сигурна да није био намеран): још се нисам удала, не знам кад мислим да се разведем /као моја школска другарица; нисам ни ја злонамерна ни малограђанка, само не могу да разумем зашто је битно венчати се с неким, макар се после и развео, зашто је битно венчати се по сваку цену, макар те партнер и не волео (сад уопштавам).../.
А изгледа да ћу свету бити трн у оку све док ме (макар на одру) не виде у белој венчаници (дакле, заувек, јер такву никад обукла не бих), сетнога погледа, са сузама радосницама у оку (и левом и десном) и с бурмом (од комбинованог жутог и белог злата - фууј, тесном дакако, од које би се злопатио домали прст моје десне руке).
Нема коментара:
Постави коментар