Љуте ране и мелеми

Сви се моји сестрићи вазда врзмају око лаптопа и сви би по цео дан да играју игрице. А ја не дам (може "на врх кашичице"), а родитељи још мање. Матија је јуче огулио колено, па сад то боли љуто и кад га само погледаш, а некмоли кад крај њега минеш. И сваки час га неко нехотице повређује. Ко да објасни малом брату да се не ослања о колено великог брата? Ко да објасни Станку, "калифорнијском" брату (српски ретко збори, а енглески ћути... али што се баца по кревету!), кад кликне "напааад", да не падне на Матијино колено? А тетка, вазда занесена, док је вечерас болесника туширала, протрља му најпре озлеђену ногу гелом за туширање, и таман кад је Матија то преболео, исто понови с пешкиром. Јаоо, проклетница, опет заборавила! Дете ме гледа и лије горке сузе, кроз које се пожали: умреећуу ти (како сам нежна и обазрива)! Јао, срце да ми се откине!
Елем, данас мало-мало, а Матија закмечи. И у једном тренутку изјави: што ми не даш иг'ице кад ме боле ногее? А зато дакле сваки час кмекећеш? Од лаптопа нема делотворнијег мелема (сузе намах усахну).

Пустила сам га да игра мало. Али сам му рекла и да то није ништа страшно, да смо ми некад, сви до једног, редовно имали погуљена колена, а такве су нам биле и руке. Тад се сетих да данас ретко виђам децу с поменутим "орденима", а моја другарица примети: па кад и не трче (као ми некад). Оно јесте, седе крај монитора и стискају тастере да им виртуелни пикадор, тореадор, матадор... враг би га знао који, поскочи и утекне разулареном бику што за њиме као бесан јури.
Некад је на коленима свако дете  носило красте као еполете, а данас сви нежни и свилени, све јуначине, благо мени!