Маша и ја данас смо ишле до центра да обавимо неке послиће (и купимо слаткише за пикник... овог пута у дворишту, ми пикнике правимо готово сваког дана). Одевала се како је желела. Готово ништа нисам сугерисала, пустила сам јој на вољу. Огрте бабину светлољубичасту ешарпу и на главу стави траку с розе ружицама (морала је, кад сам ја ставила са жутим). Хтела је и мој зелени шешир, али то нисам могла да допустим (не може шешир преко траке). Како виде да ја имам наруквицу, навали: хоћу и ја! Али све ми наруквице велике, не могу сад да јој правим... Срећом, нађосмо неку љубичасту, с магнетима, па јој подесисмо величину. Још дограби и моју пинк торбицу. Е сад смо биле спремне. Боже, претвара се у мене!
Док бејасмо пред огледалом, место да се угризем за језик, наговестих да боје није најбоље сложила (имала је још сивкасте хеланке и белу мајицу с неким розе веверицама и цирконима). Одмах се и покајах због брзоплетости, па покушах да брзо пређем преко те примедбе. А Маша се већ беше поколебала. Је л' те срамота, упита. Што да ме буде срамота (питам, а слутим)? Она ме гледа. Што си се тако обукла?! Да, потврди она. Па шта би ти учинила кад би ме било срамота? Пресвукла бих се, каже Маша (а било би јој жао, видим, но жели мени да угоди). Јаоо (јадно мало биће несигурно)! Ма знаш шта: мене уопште није брига шта ће други људи да мисле и кажу; треба да се облачиш како је теби воља и како ти прија (баш тако ти и тетка поступа). Лепа си, идемо!
Баш сам дан пре читала о томе како децу треба пустити да граде свој стил. А и да нисам читала, ја сматрам да њиховој машти треба дати слободу (не спутавам је, црпим из ње инспирацију).
/А сећам се како једне године сродници не пустише малог дечака (не старијег од пет година) да у цркву на Опленцу крочи с неким одељаним прутићем. Па што, да се не би богу замерио (или у храму нису пожељни они што су из раја изашли)? А ја мислила да батина с богом сасвим лепо кореспондира./
Пустите своју децу да буду то што јесу, дајте им мира.
Док бејасмо пред огледалом, место да се угризем за језик, наговестих да боје није најбоље сложила (имала је још сивкасте хеланке и белу мајицу с неким розе веверицама и цирконима). Одмах се и покајах због брзоплетости, па покушах да брзо пређем преко те примедбе. А Маша се већ беше поколебала. Је л' те срамота, упита. Што да ме буде срамота (питам, а слутим)? Она ме гледа. Што си се тако обукла?! Да, потврди она. Па шта би ти учинила кад би ме било срамота? Пресвукла бих се, каже Маша (а било би јој жао, видим, но жели мени да угоди). Јаоо (јадно мало биће несигурно)! Ма знаш шта: мене уопште није брига шта ће други људи да мисле и кажу; треба да се облачиш како је теби воља и како ти прија (баш тако ти и тетка поступа). Лепа си, идемо!
Баш сам дан пре читала о томе како децу треба пустити да граде свој стил. А и да нисам читала, ја сматрам да њиховој машти треба дати слободу (не спутавам је, црпим из ње инспирацију).
/А сећам се како једне године сродници не пустише малог дечака (не старијег од пет година) да у цркву на Опленцу крочи с неким одељаним прутићем. Па што, да се не би богу замерио (или у храму нису пожељни они што су из раја изашли)? А ја мислила да батина с богом сасвим лепо кореспондира./
Пустите своју децу да буду то што јесу, дајте им мира.
Нема коментара:
Постави коментар