Pita me juče tata: Je li, šta je, bre, ono, jutros kad sam prošao (idući na posao), neka promocija? Gde, bre, nisam ga odmah razumela. Kakav je ono red pred Narodnom bibliotekom, šta čekaju?

Da čitaju, nasmejah se. ŠTA? Red za mesto u čitaonici, pojasnih. (Šta je? Ispitni rok u punom jeku! Samo ko rano rani -- mesto u čitaonici grabi. Sem ako, kao ja, ne zna neki trik, ne mogu vam otkriti koji. Tad može i da okasni.)

Trista ljudi?! (Jašta. Sve prelja do prelje koja se setila kudelje uoči svete nedelje!)

Znaš kol'ki red, tata se obrati kolegi, do iza fontane. I čudom se čudio: Znaš kad bih ja čekao!

Pa ti i ne čitaš, iscerih se. Ni ja nikad ne bih džedžala pred kafanom (doduše, tu se nikad i ne stoji u redu, za svakog ima mesta... ako ne u prvoj, ono u sledećoj).