Mala deca imaju najviše obzira prema tuđim ranama. Jedino su moji najmlađi sestrići. čim su mi se primakli, primetili moje povređeno stopalo. I najpre se Staša interesovala za tu poderotinu (ipak nije ništa ozbiljnije), a potom i Ignjat. Izraz lica bejaše im saosećajan.

Stala sam preblizu vrata u autobusu. Pa kad je trebalo da izađem, vrata me ščepala za nogu. Preplaših se na tren (ne za nogu, već da neću izaći tu gde sam želela... a žurim na drugi bus), ali uspeh da iskobeljam svoje stopalo pre no što putnici navališe unutra. Gezala malo, pa me prošlo.

Moglo je da bude mnogo gore, da mi vrata pokidaju sestrinu sandalu (ko bi te pridike izdržao). Da, složi se sestra.