Odavno ja planiram da naučim da vozim rolere. I to da odem na neki kurs, da naučim kako treba, a, ako je moguće, da izbegnem povrede. A juče, dok sedesmo pod jelovinom, sestra navuče Miine rolere i reče da sujoj taman. Daj, rekoh, i meni da probam, ako zapne -- skupiću prste.
I stanem ja prvi put na one točkiće. (Idite u kuću, rekoh, da mogu da probam, ali me ne poslušaše. Nije meni strašno da padnem koliko da se obrukam.) Narasla, uzvisila se ko vita jela. Suknja kratka, a ja ko tinejdžerka (tako se ložim).
A, opet, imam dovoljno godina da budem oprezna. Iako me sestričine (jedna s jedne, druga s druge strane) povedoše (pamti pa vrati, narod kaže; i ja sam njima bila podrška dok su učile prve korake) ka betonskoj stazi, ja odbih. Ne,ne, neću trčati pred rudu! Dajte da hodam po travi, da naučim da se održavam. I uopšte mi to nije bilo loše. Sama sam i hodala, sama se okretala na kraju putanje... (Jutros mi jedna duplo mlađa devojka reče kako na rolerima nije mogla ni da stoji.)
Uopšte nije loše za prvi put, rekle su moje sestričine. Ložite me samo, pitala sam. Ali one ostadoše ozbiljne: ne, stvarno je super. Ah, još sam odlučnija u nameri da naučim da se vozim. Samo jednom sam pala, na blagoj nizbrdici. A sećam se da sam Mašu učila kako je i pad deo uspeha. Moram i ja svoj uspeh u celini da prihvatim. Pa kad poletim niz ulicu, rekoh, u zanosu, sestri. A ona se nasmeja.
Kanda mi slabo veruju i misle da je za moje godine to odveć krupan zalogaj. Ali ja ne mislim: voziću rolere ko od šale! (Sabajle sam se smejuljila zamišljajući kako jurim niz ulicu.)
A eno mi jutros "kolege", kraj Hrama: sedi na klupi doduše, ali roleri mu na nogama. Sedamdeset leta ima!
Neće meni niko nade da rasprši: nikad nije kasno da se kuk pokrši! 
Нема коментара:
Постави коментар