A šta je s onom fontanom, da tako brzo malakše? Malo-malo, pa načisto klone. Sestre mi se pre neki dan zatekle na kružnom toku baš kad ne treba: da vide fontanu s dušom u nosu (posustalu, s vodoskocima od jedva po metra). I stekle pogrešan utisak, nisu je videle u trenucima njene najveće, kameleonske, slave. Zar je to TO, upitaše razočarano. Tja, to vam je što vam je, dođite drugi put.
Zar ne može voda iz nje uvek da šiklja visoko uvis, da deluje bar po tome impresivnije? Je li živa da se zamara i troši snagu, pa s vremena na vreme oklembesi one mlazove?!
Šta ako neki turist baš tad kraj nje mine (a ona nit menja boje, nit svira, nit pršti u visine), da se slika kraj one bede?
Нема коментара:
Постави коментар