Najednom se prostorijom prolomilo hrkanje, iz petnih žila. Osvrtoh se oko sebe da vidim odakle dopire.
Jedna žena ne prestaje da čuka po tastaturi, ali to što se smejulji govori da je svesna neuobičajenog zvuka. Pogledah preda se, te videh kako se i drugi okreću. I pogledi nam se sretoše, onako saučesnički i s razumevanjem. Svi smo se osmehivali, a on je, nalakćen na sto (baš kao i ja nešto ranije: spavala sam koji tren, ali, srećom, ne hrčem), spavao ko top.
Zaspao, mučenik, usred bela dana.
I ne bi to ništa bilo čudno da se nismo nalazili u čitaonici. Mi čitamo, a on hrče li hrče. Izdala ga snaga i oči ga izneverile. Sa snom se čovek može nadmetati samo do izvesne granice, iza koje se oči, hteo -- ne hteo, sklope.
Mene i nije naročito uznemiravalo to hrkanje. Neka čoveka, neka odmori. Ali ga jedna devojka, nežno koliko se pristoji neznancu, prodrma (valjda joj je ometao koncentraciju). Čovek se prenu, poskoči i izvini se kroz osmeh, a onda nanovo prionu na rad.
E pa, sapatniče, nije u redu da nam praviš zazubice. Jeste, naporno je. I mi smo neispavani, ali se opiremo (i katkad spavamo bezglasno). Nema smisla da nas tako mamiš predajući se Hipnosu. Treba sad svi da se priklonimo tvojoj pobuni i poležemo po astalima?
Jedna žena ne prestaje da čuka po tastaturi, ali to što se smejulji govori da je svesna neuobičajenog zvuka. Pogledah preda se, te videh kako se i drugi okreću. I pogledi nam se sretoše, onako saučesnički i s razumevanjem. Svi smo se osmehivali, a on je, nalakćen na sto (baš kao i ja nešto ranije: spavala sam koji tren, ali, srećom, ne hrčem), spavao ko top.
Zaspao, mučenik, usred bela dana.
I ne bi to ništa bilo čudno da se nismo nalazili u čitaonici. Mi čitamo, a on hrče li hrče. Izdala ga snaga i oči ga izneverile. Sa snom se čovek može nadmetati samo do izvesne granice, iza koje se oči, hteo -- ne hteo, sklope.
Mene i nije naročito uznemiravalo to hrkanje. Neka čoveka, neka odmori. Ali ga jedna devojka, nežno koliko se pristoji neznancu, prodrma (valjda joj je ometao koncentraciju). Čovek se prenu, poskoči i izvini se kroz osmeh, a onda nanovo prionu na rad.
E pa, sapatniče, nije u redu da nam praviš zazubice. Jeste, naporno je. I mi smo neispavani, ali se opiremo (i katkad spavamo bezglasno). Nema smisla da nas tako mamiš predajući se Hipnosu. Treba sad svi da se priklonimo tvojoj pobuni i poležemo po astalima?
Нема коментара:
Постави коментар