Danima sam umorna i neispavana, ali to me nije sprečilo da nastavim tradiciju: sinoć sam se opet rastrčala po selu da razdelim pšenicu. Neke od osmeha nisam videla jer ukućani nisu čuli zvono ni kucanje. Jedna strina je ubrzo poklon našla na terasi kraj badnjaka i džaka sa slamom. Znala je da da sam ja tajni posetilac. Jedan teča se iznenadio što me, nakon mnogo godina, video na svojim vratima i što je uopšte neko banuo na Badnje veče. Jedan stric me nije čuo, pa sam mu pšenicu ostavila na izvrnutoj kofi, da je odmah uoči. Neće znati ko je tajanstveni posetilac.

I tako, iz kuće u kuću, nekom saksija u ruke, a nekom na prag... Mali je to gest i stao me malo truda, a mnogo je osmeha izmamio. Darujte i radujte se! Deljenjem se radost umnožava!