Nekad sam toliko tužna

Nekad sam toliko tužna

da bih pojela veliku tortu, 

veliku kao kuća,

na pet spratova i još veću,

veliku kao Beograđanka,

čak i ako je s kakaom.
Grabila bih šakama i u usta trpala 

(više no što mogu podneti),

kao da se tuga može podmititi, 

kao da se tuga može potisnuti, 

kao da se tuga može ugušiti
(mesto u grob poneti).

Nekad sam toliko tužna-- 

golišava bih na mraz banula

ko goloruka pred bajonet,

da se razbolim, 

dobijem upalu pluća 

i umrem.

Ne bi mi bilo žao.

Ne bi im bilo žao.

Isti bi (okrutan) ostao svet ,

koji sa mnom ne ume 

i ja s njim ne umem.

Nekad sam toliko tužna 

da bih se u mokro uvelo lišće zakopala živa,

 kroz gustru jesenju maglu

išla do kraja sveta

da se ne vratim.

I ne bi me bilo strah.

Nekad sam toliko tužna,

tužnija od ona dva šteneta

ostavljena  kraj kontejnera kao smeće,

koje sam noćas ušuškala u slamu

kao da slama može da zameni mamu
i da život više boleti neće.

Nekad sam toliko tužna...
Ako ti kažem  šta mi je -
oživeće davno zgasli vulkani,

obrušiće se s planine lavina

i bujice će odasvud pokuljati

kao s raspukle česme...

Nekad sam toliko tužna

da bih pisala pesme.