Ribice za sestriće

Kad mu se u rukama nađe neka moja kožica za ogrlice, Ignjatu navre sećanje na jedno veče i kliknu: Eej, ajdemo pecamo ribice! 

Ajde, složih se jednako ushićeno i dadoh mu neko zeleno gumeno crevce mesto strune. A moramo prvo napravimo ribice, podseti me on. To znači u stvari: moraŠ da napraviš ribice, da bih ih ja pecao!
Dobroo. Sva sreća da iza regala nađoh komadiće kartona u raznim bojama, pa dograbih makazice i čas posla načinih, odoka (ni crtajući ni ikru polažući), četiri male ribice: prvo mint zelenu, pa trava zelenu, onda žutu, pa svetlozelenu... 

Ja sedim na toploj peći i krojim, a Ignjat i Staša, osmehnuti, dive se trenutku stvaranja. Kako znas, pita me sestrić. Kako? Pa ja imam male sestriće, koji mnogo vole da pecaju ribice, a ja mnogo volim njih i zato (moram da) znam (da pravim sve što im se prohte). Znaš ko su moji sestrići, pitam. Mi, odgovori on kroz osmeh. (Na svetu ničeg slađeg i vrednijeg od sestrića nemam.) Svakoj sam malo zasekla usta, da se na udicu uhvati. No sestra i zet najednom pokupiše decu (da idu kući) i sprečiše nas da zabacimo udice s mog kreveta.
Kako ribicama ne stigoh oči da im iscrtam, Ignjat je obećao da će to mesto mene učiniti. Ne bih da mi, mučenice, ostanu bezoke.