Hteo je da bude pas

Badi je prenoćio u našem podrumu. Dva puta sam ga sinoć obilazila i lampu s telefona u glavu mu uperila, da vidim šta radi. Mirno je ležao, ali ne na krpi koju sam mu spremila, već kraj nje. 
A jutros sabajle, u sedam, cviluckao kraj prozora kroz koji ga je sa istoka sunce mamilo. Ne znajući šta ga muči, morala sam da proverim šta mu je. Gotovo mi je skočio u zagrljaj. I morala sam napolje da ga izvedem i opet vežem kraj stepeništa kad je ranoranilac, nek se raduje novom danu).
Tu ga je sat-dva kasnije i Ignjat zatekao. Malo su se valjuškali i prebacivali jedan preko drugog. A onda mu je Ignjat odneo šaku granula. Potom mu je Staša odnela šaku granula. Pa Ignjat. Pa Staša, Pa Ignjat... Dosta više, morala sam da dreknem. On sam ne zna koliko mu je dosta. Preješće se, pa će da prsne; boleće ga stomak, pa će morati veterinaru, to želite? Nije da žele, ali i ne mare.

I doista, desilo se baš kako sam mislila da će biti. Kako pažnja odraslih nije bila na visokom nivou, Ignjat je ispunio svoju želju. Ja sam p'obao g'anule, priznade sa smeškom (rasulo se Badiju po betonu, a Ignjat bio brži; nije to ništa čudo, Staša je sto puta nosila hleb mački, pa, osetivši najednom glad, sama zagrizala). Pa jesu li ukusne, upitah. Da, ukusno je, nasmeja se on.

I krajem dana, kad se probudio nakon popodnevne dremke, Ignjat je na terasi našao kesu s prasećim koskicama, spremljenim za Badija. Poslužio se (kanda je bio neizdržljivo velika njegova glad ili žudnja da makar na tren bude pas). Kad sam ga pogledala, glodao je kost sedeći na vrhu stepenica i baš otkidao jedno parče (ima jake zube, mora se priznati). Staša je takođe bila dograbila drugu kost, te u usta turila (ako je dobro za brata, i njoj će valjati). To je za Badija, probah da ih urazumim. Hajdete vi u kuhinju da jedete, ima mesa, to je za kucu. Ni jedno nije pristalo niti se glodanja manulo, dok im ne oteh plen. Ali je Ignjat potom izgleda još jednom kosku maznuo. Kad je počeo da zapomaže, majka ga zgrabila i unela u kuhinju. Ignjat je, preplašen, kukao, kost (od dva centimetra) u grlu mu se isprečila. Srećom da nije bila duboko usađena, pa je otac dograbi i iščupa.

Posle je Ignjat grickao meso. (I čim naiđe na malo čvršće parče, vadio iz usta da proveri nije li kost promakla. Koga su zmije ujedale, i guštera se plaši, odnosno ko se vatrom opeče, i u supu duva!) Koske više, kaže, neće. Bio je pas pet minuta izjutra i desetak s večeri. I mogu vam reći: dojadi mu brzo život pseći.