Primetivši da Staša drži noge dignute, tačnije oslonjene o sto, majka je najpe prekori i noge joj vrati na stolicu. Ali Staša odmah noge vrati u položaj koji njoj odgovara (ne oseća se obaveznom da ikom objašnjava zašto niti da od ma kog traži dozvolu). Majka joj onda održa kratko predavanje, a ona i ne trepnu -- noge opet na ivicu stola metnu. Majka uze varjaču, da njome kao ubedljivijim argumentom pred očima deteta zamahne. Ali dete, ne shvatajući išta, gleda u nju, burek jede, za bonton ič ne mari.
Ipak je varjača delovala veoma ozbiljno, pa iz dva mala oka suze linuše. Nožice se na pod spustiše i potražiše utočište i utehu s druge strane stola, u tetkinom krilu. Je li to lepo, je l' lepo, više puta je pitala majka, mlatarajući onim pretećim "argumentom" (ne znam šta je htela, da hvalimo valjda bukvu od koje je varjača izdeljana). Pa naravno da je lepo, naravno, inače bi promenila položaj.
Pusti dete na miru, rekoh. Nije ona kriva što joj je stolica tako zgodno nameštena. Kad kupujete sto i stolice, vi roditelji pazite na njihovu visinu i koliki razmak ostavljate (kod babe i dede to nikad nije učinila, jer joj dimenzije ne pašu). Nemojte posle da krivite i grdite dete što za vreme obeda o ivicu stola osloni umorne noge. Ako ste sami odredili razmak koji je udoban vašem detetu i prosto ga mami da noge podigne, podnesite to mirno. Uostalom, šta je to strašno? Noge su male, bose i slatke, samo člankom oslonjene o sto, inače u vaduhu. Roditelji i društvo (čiji su oni predstavnici) stalno i uporno guše spontanost dece i pokušavaju da ih ukalupe. Najveći strah roditeljski je da će dete neki prestup načiniti u tuđoj kući (da ispadne nevaspitano, pa da ih obruka) .
I ja sam, možda i u nekoj poznijoj deceniji života, imala nekad običaj da levu nogu držim podignutu na frižider (onda kad nam je frižider bio nizak). Nije moja krivica bila što on stoji kraj stolice na kojoj najradije sedim i što moje noge vole taj položaj. NIKAD to nisam učinila u gostima.
Нема коментара:
Постави коментар