Ne znam za vas, al' ja bih baš volela da se ujutru probudim, pređem dlanom po krevetu i vidim da je nema. Otvorim oči da se uverim, pa izađem napolje. I vidim je. U zelenoj majici, ljubičastim šalvarama i šarenim gumenim čizmama hoda baštom i provlači se, nasmejana, između stabljika paradajza (pričvršćenih za kolje). Zraci oslabelog jutarnjeg sunca baškare joj se u kosi (čineći je blještavo crvenom), prevrću i upliću među pramenove kao mazno mače. A ona se osmehuje (nečemu iznutra, zbog nečeg iznutra, nečemu dalekom, nečemu nepostojećem možda, nečemu što misli da je zbilja i ne zna da sanja) iako me ne vidi. I raduje se svakom uzrelom paradajzu (sad kad je leto na izdisaju), naročito roze (taj joj je omiljen), koji spušta u kofu (znam da bi kotarica bila poetičnija, i da kao alibi imam umetničku slobodu, ali ne trpim laž).

Jesen je na pragu. Mogli bismo posle da se grlimo. I da joj svojim prstima sakupljam zrake sunca iz kose. Iako joj baš lepo stoje. I ne prestaje da se smeši... A moja je.