Na stanici sretoh jednu poznanicu. Ispostavilo se da se nismo videle čitavo leto (kako vreme leti, čovek ne primeti). Pita jesam li bila na odmoru. Jesam, kažem. (Mada je odmor samo za zaposlene; ja nisam bila na odmoru, bila sam na moru. Odmor niti planiram niti ga očekujem. Sve trčim da što više vidim i uživam.) 

Pa vidi se po tebi da si se odmorila, primeti ona. Eto kako utisak vara. Ne znam kako to izgledam, ali odmorila se nisam. I otkad se jesen oko kuće šunja, sve mi teže ujutru da se dignem. Istina, legnem kasno, a ustanem rano. Ne može to da prođe bez podočnjaka. Ali uminu do po dana. 

Umorna sam... od života, od borbe, od nadanja, od razočaranja... Umorna sam, mnogo sam umorna... Ali sam srećna što postojim, što otvorim oči kad svane dan, što hodam (bez štapa), što stepenike mogu da preskačem i da uz njih trčim... Srećna sam, iako nemam kad da se odmorim. Srećna sam... to je ono što se na licu vidi.