Prošle nedelje tata popravio tuš, a pokvario crevo (tj. izgubio neku gumicu s njega). I juče uzeo novo crevo da namesti, kad tuša nema tamo gde ga je ostavio.
Gde je tuš, upita tata. Majka i sestra iz kuhinje ništa ne odgovaraju. Gde je tuš, ponovih i ja, sluteći već nepovoljne vesti (znam da je bio na vitrini; prethodne noći majka mi je pomenula kako je tata rekao da je tuš neispravan, te da ga može baciti, a crevo ispravno; i pomislila sam da sam pogrešno upamtila, pa i kupila).
Majka i sestra i dalje ćute. Samo se sestra i prigušeno zasmeja. Bacile, rekoh kivno, jer mi odmah bi jasno. Gde je đubre, upitah besno. U kontejneru (dobro je da kamion nailazi tek za dan-dva).
Obe me, s osobitim zadovoljstvom, podsetiše da sam minule noći lično ja odnela kese sa smećem iz kupatila i kuhinje (što inače, ako njih neko pita, ne činim nikad, a ako ćemo istinu -- povremeno).
E sad idite pa tražite, rekoh iznervirano zbog njihove žurbe da se svega otarase. Što da idemo mi, idi ti, nimalo ih nije grizla savest. (A inače, te čistunice čoveka bi bacile da mogu, samo da im ne gužba pokrivače na krevetu i ne pravi krš sedeći na stolici.),
Trista dinara jeste, ali ispravan i nema mu ni mesec dana, i još zelen. (Jasno je ko ga je birao. Svi moji sestrići su se oduševili. Tata je rekao: tebi samo da je zelen!) Mislim, što da se bacaju pare, ne beru se s grane.
Taman kretoh napolje da tati objasnim kako su naše kese sigurno pri vrhu (ako on taj tuš ne iščeprka, ne znam ko će) i obe vezane; prepoznaće već koja je iz kupatila, pa tu neka ne dira. A sretnem ga na kapiji, baš je pohitao. Već se vratio, s praznom belom kantom, u kojoj nosi zeleni tuš i gunđa: morao sam šest kesa da "pogledam"! Zamišljam ga kako (snebivajući se i osvrćući da proveri da li ga kogod iz prikrajka gleda) prebira po kontejneru, na čijim ivicama džedže mačke (opakih očiju, jer su upravo bile nanjušile mastan zalogaj, oko kojeg bi se bez ustručavanja poklale), prekinute u svom njuškanju, gledaju ga i čudom se čude: šta sad ovaj oće (malo mu bataci i karabataci, no bi i koske da im mazne ispred nosa)? A velik je i jak, pametnije je izmaći se u stranu dok on svoje brke omasti (pa ako im ništa drugo ne ostane -- glava na ramenima hoće).
Sestra se zacenila od smeha. Valjda te niko iz kola nije video, ponada se tobože. A i da jeste, ko da će mu doći na slavu, tako narod kaže. Važno da je zeleni tuš na mestu. I da su mačke nastavile sa svojim obedom, srećne što ljudski stvor ne beše alav (uzeo samo onu veliku zelenu kosku, i to načisto posnu, verovatno samo obarenu; a naoko je tako tvrda, mora da bi zube polomile).
Gde je tuš, upita tata. Majka i sestra iz kuhinje ništa ne odgovaraju. Gde je tuš, ponovih i ja, sluteći već nepovoljne vesti (znam da je bio na vitrini; prethodne noći majka mi je pomenula kako je tata rekao da je tuš neispravan, te da ga može baciti, a crevo ispravno; i pomislila sam da sam pogrešno upamtila, pa i kupila).
Majka i sestra i dalje ćute. Samo se sestra i prigušeno zasmeja. Bacile, rekoh kivno, jer mi odmah bi jasno. Gde je đubre, upitah besno. U kontejneru (dobro je da kamion nailazi tek za dan-dva).
Obe me, s osobitim zadovoljstvom, podsetiše da sam minule noći lično ja odnela kese sa smećem iz kupatila i kuhinje (što inače, ako njih neko pita, ne činim nikad, a ako ćemo istinu -- povremeno).
E sad idite pa tražite, rekoh iznervirano zbog njihove žurbe da se svega otarase. Što da idemo mi, idi ti, nimalo ih nije grizla savest. (A inače, te čistunice čoveka bi bacile da mogu, samo da im ne gužba pokrivače na krevetu i ne pravi krš sedeći na stolici.),
Trista dinara jeste, ali ispravan i nema mu ni mesec dana, i još zelen. (Jasno je ko ga je birao. Svi moji sestrići su se oduševili. Tata je rekao: tebi samo da je zelen!) Mislim, što da se bacaju pare, ne beru se s grane.
Taman kretoh napolje da tati objasnim kako su naše kese sigurno pri vrhu (ako on taj tuš ne iščeprka, ne znam ko će) i obe vezane; prepoznaće već koja je iz kupatila, pa tu neka ne dira. A sretnem ga na kapiji, baš je pohitao. Već se vratio, s praznom belom kantom, u kojoj nosi zeleni tuš i gunđa: morao sam šest kesa da "pogledam"! Zamišljam ga kako (snebivajući se i osvrćući da proveri da li ga kogod iz prikrajka gleda) prebira po kontejneru, na čijim ivicama džedže mačke (opakih očiju, jer su upravo bile nanjušile mastan zalogaj, oko kojeg bi se bez ustručavanja poklale), prekinute u svom njuškanju, gledaju ga i čudom se čude: šta sad ovaj oće (malo mu bataci i karabataci, no bi i koske da im mazne ispred nosa)? A velik je i jak, pametnije je izmaći se u stranu dok on svoje brke omasti (pa ako im ništa drugo ne ostane -- glava na ramenima hoće).
Sestra se zacenila od smeha. Valjda te niko iz kola nije video, ponada se tobože. A i da jeste, ko da će mu doći na slavu, tako narod kaže. Važno da je zeleni tuš na mestu. I da su mačke nastavile sa svojim obedom, srećne što ljudski stvor ne beše alav (uzeo samo onu veliku zelenu kosku, i to načisto posnu, verovatno samo obarenu; a naoko je tako tvrda, mora da bi zube polomile).
Нема коментара:
Постави коментар