Kad je kod babe i dede (u čijem podrumu se, na šezdesetak kvadrata, međ flašama i teglama sa zimnicom, baškari Jovanka... s večeri, preko dana se vrzma po dvorištu, terasi i kući), Ignjat polaže neosporivo pravo na mačku. Ščepa je i nikom ne da: to moja Jovanka! Kad Staša počne da vrišti i plače, pa stanu mačku da razvlače, on je prigrli jače: ne moze, ti je stezes (od tetke je čuo, a istina živa). 
A kad ode kući, na kapiji ga sačeka pas. Pa čim sestra pohrli da ga grli, Ignjat se umeša: to je moj Badi, ti imas Jovanku! Čim opet ode kod babe, Jovanka je njegova. I tako sve ukrug: kod babe njegova mačka, kod kuće njegov pas (a sestra kratkih rukava i bez ljubimca, da joj u krilu spava). Kako se dosetio mali đavolčić da sve što želi  bude samo njegovo.