Povezao me večeras neki rođak. 

Vreme dugo kad ti se ne govori (ko da je neko rastegao drum, pa nikako da stignemo), a neprijatno i nepristojno da samo ćutim. I pitam (tek nakon što primetih da se sprema kiša: nekomunikativno stvorenje se i za kišu hvata) kako su ostali kod kuće. 

Dobro, majka osamdeset i neku... A sin samo na kompjuteru, gotovo i ne silazi (na spratu je valjda ili im se popeo na glavu), samo da jede. Isto ko ja, našalih se (jedino što mi je kuhinja na istom nivou), tek da nešto kažem. A rođak se prepusti očinskom jadikovanju (u kojem i mene potkači): mesto da rađate decu... To ga podseti da me upita koje sam godište. Pa se iznenadi (dobro je, ne vidi se još): ti bi trebalo da imaš dete od osamnaest godina (nije se udubio u računanje, moglo mi je i duže jesti džigericu... da ja pre toliko godina nisam još preskakala vijaču, što i danas katkad činim, samo se više zadišem).

Molim rođake vozače (a vala i pešake), kad me spaze na ulici, da se prave kako me ne vide (baš kao ja njih) ili ne poznaju (ČAK i ako na leđima nosim težak ranac i jedva se vučem, stisnite meko srce i prođite me (se)). Nekako ću se dovući do kuće, zdrava i čitava, pa nek i s dušom u nosu (bar mi niko neće čaprkati po neotpakovanoj materici).